Svi su ubeđeni da moje petoro dece ne dobija dovoljno pažnje. Duboko su uvereni da, samo zato što ih je petoro, nemamo dovoljno vremena za sve njih.
Dženi Evans je spisateljica, noćna ptica i majka petoro dece, koja pravi šale na sopstveni račun i bloguje o roditeljstvu. Njen tekst je za portal detinjarije prevela Jasmina Jovanović, a mi ga prenosimo u celosti.
„Dobronamerna gospođa pedestih godina razgovara sa mojom kćerkom: ‘Dakle, imaš četvoro braće i sestara?’ Njen glas odaje iznenađenje. ‘Sigurno je teško svaki put sa novom bebom u kući?’ Nenavikla da kontrira odraslima i svesna da se od nje ipak očekuje odgovor, moja ćerka saginje glavu niže i tiho kaže – ‘Zapravo, ja volim bebe jer su veoma slatke’.
Žena je iznenađena odgovorom. Možda je ipak očekivala neki vid žalopojke. ‘O, pa to je onda dobra vest! Kad ih je već toliko…’
Imam petoro dece i to nas čini objektom interesovanja gde god se pojavimo. Neki komentari su negativni, neki ne, ali uglavnom ljudi svoje mišljenje o većem broju dece zasnivaju na svojim sumnjama i pretpostavkama.
I svi su kao po pravilu ubeđeni da moja deca ne dobijaju dovoljno pažnje. Duboko su uvereni da, samo zato što ih je petoro, nemamo dovoljno vremena za sve njih.
Ako nemate veliku porodicu, verovatno nemate pojma o čemu govorim, ali ako imate više dece vama sigurno ne moram da objašnjavam kako izgleda život.
Evo primera: ako sa dvoje dece krenete u nabavku i jedno ima brkove od jogurta i pravi nestašluke, oni su samo deca. Ali, ako ih imate petoro i jedno isto ima brkove od jogurta i isto pravi nestašluke u radnji onda stranci likuju: ‘Aha, pogledaj! Imaju previše dece, a nisu sposobni da brinu o njima’.
Ako majka dvoje dece radi puno radno vreme to nikome ne bode oči. Ali, ako majka petoro dece ostaje kod kuće, nepoznati ljudi su ubeđeni da je to zato jer nema dovoljno vremena za svu decu!
Postoji nešto vezano za velike porodice što ljude odmah navodi da sumnju u sreću te porodice i u to da roditelji mogu išta oko njih da postignu.
Naša peta beba je prevremeno rođena i trebalo joj je vremena da nauči sama da diše. Kada je to savladala, hranjenje i dostizanje težine je bio novi izazov za nas. Počeo je sa fizikalnom terapijom od šestog meseca i imao i operaciju sa nepunih devet meseci. Napredak je bio vidljiv, iako je zaostajao par meseci za svojim vršnjacima.
Poznanica me je jednog dana upitala: ‘Da li još uvek dobija fizikalnu terapiju?’, gledajući ga kako se valja po podu dok su neki njegovi vršnjaci već hodali.
‘Da’, odgovorila sam, ‘Ali, napreduje baš polako’.
‘Pa, nije ništa čudno, s obzirom da imaš petoro dece, sigurno da nemaš baš vremena na pretek da se baviš njime’, izgovorila je to kao da je neprikosnovena istina.
Bila sam veoma iznenađena, i nisam znala šta da kažem. Osoba koju sam samo površno poznavala bila je tako ubeđena da ja nemam ni vremena ni ljubavi ni interesovanja za dete koje sam rodila.
Očigledno, svi su ubeđeni da je previše posla i obaveza u porodicama sa sedmoro dece, a da nije u porodicama sa troje ili četvoro. A verujem da ni sa dvoje dece niko nema vremena na pretek.
Mnogi roditelji koje poznajem uspevaju da usklade čak i puno radno vreme sa potrebama svoje dece. Ja ne znam kako oni to rade. Ali vidim da uspevaju, i da mogu da podignu srećnu, dobro prilagođenu decu.
Tako da ne vidim zašto je tako teško zamisliti da roditelj sa petoro dece, koji uz to i ne radi, može da postigne sve što roditeljstvo zahteva. Poznajem neke ljude koji su odrasli u malim porodicama osećajući se zapostavljeno jer su im roditelji bili previše zauzeti, i druge koji su odrasli osećajući se veoma voljeno i ispunjeno u svojim velikim porodicama. Poenta je da ne možete suditi o nekoj porodici samo pukim prebrojavanjem glava i suditi im na osnovu toga.
Da mogu da vratim vreme ovako bih joj odgovorila:
‘Za tebe, moja porodica liči na bezimenu, bezličnu hordu dece na parkingu. Međutim, za mene oni to nisu… Znam i volim svoju decu. Molim se za svako od njih poimence. Kad vidim kako svako od njih ostvaruje svoj puni potencijal, najvažnija je stvar koju sam ikada uradila u ovom životu.’
Vidim svako od njih pojedinačno, tako da sam, da budem iskrena, ponekad malo zatečena kad pogledam sliku naše porodice u grupi i shvatim: To je puno ljudi!
Ja ne vidim veliku masu dece kada pogledam našu porodicu u stvarnom životu. Oni su moja porodica, a ne masa dece.
Sigurno da nemam vremena da radim neke složene zanate i hobije kod kuće, niti da budem predsednica saveta roditelja, ali to ni meni ni njima nije bitno. Ono što je bitno je da uživam da budem sa njima, da mi je stalo da znam sve o njima, i da ih volim.
A ljubav nije pita – što više ljudi za stolom, to manji komad. Nego obratno.
Nisam savršena majka, ali ne bih bila ni da sam rodila samo jedno ili dvoje dece. Važno je da sam dovoljno dobra mama za moju decu.
Za svako od njih.“
***
Bonus video: Mamazjanica – gošća Maja Žeželj
Pratite nas i na društvenim mrežama:
