Nema na čemu.
Bojana Stanojević ima odlične savete za roditelje.
„Bila sam u bazenu sa decom, a pored mene su bila dvojica tata sa svojom decom, uzrasta oko 4-5 godina. Moj Stefan (4) je rekao da ide časkom do našeg čadora da uzme svoje životinje i koficu i da se brzo vraća. I ništa tu ne bi bilo čudno da bazen od čadora nije udaljen jedno 150 metara vijugavom stazom. Vraća se on kroz koji minut, seda na ivicu bazena i počinje sa svojom igrom.
I dok sam se ja divila Uroševim veštinama plivanja, tate iz bazena su gledale opčinjeno u Stefana, diveći se njegovoj samostalnosti, umeću da se zaigra i fokusu koji ima u igri.
Pitali su me tada: Koliko ti je godina trebalo da ih ovako odgajiš, da ne traže od tebe sve što im treba i da su ovoliko samostalni? Moram priznati da sam bila vrlo iznenađena, ali kada sam zastala, shvatila sam zašto to pitaju.
Njihova deca su neprekidno od njih tražila animaciju. Kako bi pustili svoje supruge da odmore (uz bebe) , oni su čuvali stariju decu. Rekoh im da na tome radim godinama i da ne znama tačan momenat kada su se osamostalili, ali da znam koje smo korake suprug i ja preduzeli kako bi oni bili što samostalniji.
Tada sam počela da im pričam da umesto: ‘Neka, mama će’, koristim rečenicu ‘Hajde sam’, često svesna da to oduzima bar tri puta više vremena. Onda smo produbili temu.
Pitali su kako to da Stefan sam sebi pravi igru (aktivnost je bila razvrstavanje životinja na morske i kopnene, sam ju je smislio, dok sam ja plivala sa Urošem i tatama). Rekoh im da oni imaju vrlo mali opseg igračaka na raspolaganju, upravo da bi iz svake izvukli maksimum, pa sam rekla kako sam im pravila aktivnosti od stvari za koje bi neko mislio da nemaju šta da traže u dečijoj igri, i da nije svaka igra od igračaka.
Stajali su kao da im ništa nije jasno. Ispričala sam im tada nekoliko naših aktivnosti, kao i sistem rotacije igračaka i načelo ‘manje je više’. Na njihovim licima videla sam oduševljenje zbog novih saznanja“.
Bojana Stanojević, mama i autorka bloga „Igranje s kikanima“ podelila je ovu priču na svom Instagramu i izazvala talas oduševljenja. Ono o čemu je pisala je san mnogih roditelja: deca koja su samostalna u igri, kojima ne treba previše igračaka, i koja razvijaju maštu osmišljavanjem novih igara sa onime što imaju.
Zato smo pitali ovu zaposlenu mamu dvoje dece da sa nama podeli svoje tajne. Svoje roditeljsko iskustvo podelila je za Zadovoljna.rs.
Možete li da opišete koje korake ste preduzimali kako bi vaša deca bila samostalnija?
Bojana: „Ovo je nešto što sam učila i što i dalje učim. Deca uče kroz iskustvo i najviše na svetu vole osećaj da su nešto postigli. Postoji jedan citat Marije Montesori koji glasi: ‘Pomozi mi da to uradim sam’ i to je upravo ono čime sam se vodila. Umesto toga da ja nešto uradim umesto njih, birala sam da budem mama mentor koja će im pokazati kako da to nešto urade sami. Takođe, u samostalnosti su mi mnogo pomogla pravila, deca vole rutine i pravila, kao i to da znaju šta sledi. Treba da postavimo stvari tako da je porodica tim, a ne skup pojedinaca, kao i da svaki član porodice ima svoje obaveze. Tako sam decu naučila da obavljaju sijaset kućnih obaveza, a da na to ne gledaju kao na umor“.
Šta je bilo najteže prevazići na tom putu ka dečijoj većoj samostalnosti?
Bojana: „Najteže mi je bilo da se povučem, da prepoznam kada treba da stanem i ne kažem: ‘Neka, mama će’.
Šta je sistem rotacije igračaka – i možete li da pojasnite zašto je u tom smislu važno načelo „manje je više“?
Bojana: „Sistem rotacije igračaka je više od samog slaganja polica. To je građenje odnosa prema igračkama, stvaranje stimulativnog okruženja kroz posmatranje deteta i veliki korak ka minimalizmu. Kada kažemo ‘Manje je više’ mislimo na to da se dete sa manje igračaka kvalitetnije igra, produbljujući na taj način fokus, istražujući sve osobine igračke i ispitujući sopstvene granice. Takođe, rotacijom igračaka svaki put dolazimo do efekta iznenađenja, te izbegavamo onaj čuveni roditeljski problem prenatrpanosti igračaka.
To se postiže tako što u opticaj stavljamo 1/3 igračaka, dok ostatak sklanjamo van domašaja dece. Rotacija igračaka je usko vezana sa dobrim izborom igračaka, i ukoliko biramo kvalitetnije igračke, i igračke otvorenog tipa, velike su šanse da dete iz njih izvlači blagodeti. Što se same postavke tiče, ovo bi bio neki primer šta treba da se nađe u rotaciji : 1 instrument, 1 velika i 3 manje lutke (vozila), 5-6 knjiga, 1 vrsta konstruktora, korpica sa sitnim igračkama (šumske životinje/morkske životinje/safari), 1 velika igračka (kuhinja/radionica). Takođe, omiljenu igračku nikada ne povlačimo iz rotacije.
Koji savet biste dali roditeljima koji ne mogu da se oslobode straha da „puste“ svoje dete da bude samostalnije?
Bojana: „Ne bih dala savet, već bih ukazala na greške koje roditelji nesvesno prave. Najpre, da nikada ne prekidaju njihov fokus, da ih ne zapitkuju ako su se sami zaigrali.
Potom da im ne zatrpavaju prostor i ne postupaju konzumeristički prema igračkama i materijalima za igru.
Da se zaustave svaki put kada požele da kažu: ‘Neka, ja ću’, jer to šalje poruku deci da nisu sposobna za nešto više.Igra je posao deteta, i ono kroz igru uči. Pustimo ga da se iskaže i istražuje“.
***
BONUS VIDEO: Jelena Đoković: Šta me je privuklo konceptu svesnog roditeljstva
Pratite nas i na društvenim mrežama:
