Koliko god puta da ponoviš, dete ide rukom ka štekeru. Redovno pravi scene pred drugima, baca se na ulici, vrišti. Neće da jede, baca hranu. Dečji psiholog Snežana Miličić za portal Zadovoljna.rs priča zašto fizička kazna nikad nije dobra ideja, ali i šta se može učiniti u naizgled bezizlaznoj situaciji.
Decenijama se udarci po guzi, a često i mnogo gore stvari na ovim prostorima doživljavaju kao nešto što se podrazumeva. Kao da je deo našeg folklora. Neretko sve bude obojeno šalom, pa čujemo oko sebe – što me nisu više tukli kad sam bio mali, bolje bih sad znao to i to…
Koji ste vi rekvizit? ? pic.twitter.com/TGiUTVfAQ7
— ?DragaSaveta?? (@DragaSaveta4) May 18, 2021
Da su dva vaspitne jedino rešenje, nažalost, veruju mnogi roditelji. Istina je da roditeljstvo nije lak zadatak i da se čovek oseti sasvim nemoćno, pa i besno kad dete tera po svom, ignoriše sve zabrane i upozorenja. Jednostavno, ništa ne pali. Jer ono ne zna da vi pokušavate da mu spasete život time što mu ne date da ide ka ogradi terase, da gura ruku u utičnicu, ali i da urla na ulici, plače i baca se po podu.
Stara je vodila računa o mom zdravlju…jer kopriva (žara) je ljekovita biljka pic.twitter.com/iueS0agQEj
— hazriM očoF (@ocoFhazriM) May 19, 2021
I šta onda činiti?
„Kad je dete malo, a mi usmereni na to da ga čuvamo, recimo, od tog štekera, stvari su nešto jednostavnije. To su deca od godinu, dve, tri i uglavnom su nam uvek pred očima, pa je zato sve donekle lakše. U tim situacijama najbolje deluje distrakcija, odnosno skretanje pažnje. Ne pojačava se zabrana tipa – ne diraj to, pusti to – nego se dete skrene na drugu stranu i mirnim tonom predložite – hajde da vidimo ovo“, priča naša sagovornica.
Pročitajte još:
U suprotnom, ako nastavite sa glasnom zabranom, vrlo je moguć kontraefekat.
Snežana Miličić ističe i još jednu stvar koja je jako važna – da onaj ko čuva dete u toj situaciji bude pribran.
„Roditelj, baka, deka, bebisiterka – onaj ko čuva dete treba nekako da sebe prvo umiri, mada to nije lako. I sama sam majka, pa znam. Nije mi uspevalo uvek. Ali takođe znam da je moguće. I kad se smirite, tek onda treba da se okrenete ka tom besu detetovom.“
A kako to izgleda u praksi kad, recimo, dete ne prestaje da histeriše?
„Kad sebe smirite, spustite se na nivo deteta, pogledajte ga u oči i tihim glasom počnite da mu pričate. Ponekad kad je situacija izuzetno nemoguća, moguće je blago stisnuti ruku detetu kako bi ono skrenulo pažnju na roditelja i poslušalo šta mu govori.“
Kako kaže naša sagovornica, to deluje komplikovanije, ali je mehanizam koji uspeva.
„Kad vam ovaj princip postane navika, navikne se i dete. I sve treba da deluje već posle trećeg pokušaja.“
S druge strane, fizička vaspitna kazna, zapravo može da ostavi teške posledice, i to ne samo fizičke. A na to kao da ne mislimo dovoljno.
„Dete može da se usmeri ka tome da se razvija u čoveka koji može da reaguje jedino na neku vrstu kažnjavanja. Moguće je onda da, ako bude šef, ako bude vozač, da se tako ophodi sa svojim podređenima, kolegama, da misli da se sve životne situacije rešavaju agresijom i nasiljem.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
