Zašto su tartufi toliko skupi

Miša Relić, vlasnik poznatog beogradskog restorana, objašnjava zašto su tartufi tako posebni.

„Do njih je jako teško doći, pa ih neki ljudi sigurno jedu i zbog toga što je fensi jesti tartufe. Ja ih, s druge strane, obožavam zbog njihovog mirisa, oni daju vrlo specifičan miris svakom jelu i ne zovu ih tek tako crno zlato. Mi u našem restoranu najviše koristimo sveže tartufe, ali i ulje sa tartufima, fanatastičan je i puter, ali i sir sa ovim gljivama“, priča Relić kako ih nabavljaju preko zvaničnih registrovanih dobavljača, kao i bilo koju drugu namirnicu.

On otkriva i koliko ih gosti traže.

„U poslednje dve godine ih dosta traže. Ljudi žele da probaju nešto drugačije, posebno jer se o njima toliko priča“, kaže Relić i dodaje da cena jela sa tartufima svakako jeste skuplja nego onih bez njih i da uglavnom zavisi od toga koliko se tartufa, recimo, izrenda preko određenog jela.

Osim posebnog šmeka koji daju jelu, stara je priča da su tartufi prirodni afrodzijak, da pružaju vitalnost i da su sjajna hrana za mozak od koje smo oštroumniji. Ali, kako kaže naš sagovornik, do njih nije lako doći.

Ove gljive rastu ispod zemlje, i to samo u određenim područjima, u šumama Evrope i ponegde u Australiji i Oregonu, i razvijaju se jedino ako su u simbiozi s drvećem. Dok sazrevaju pod zemljom, ispuštaju mirise koje mogu da osete samo svinje i psi dresirani samo za tu namenu. I pošto se tako teško dolazi do njih, a i ne mogu veštački da se uzgajaju, tartufi su veoma cenjena namirnica u gastronomiji, pišu na sajtu Agromedia.

Takođe, njihova specifična aroma veoma brzo ispari i zato je veoma bitno da tartuf što pre stigne od šume do trpeze. I to je još jedan razlog njihove visoke cene – pored toga što su retki, nepristupačni, zdravi i ukusni.

Postoji nekoliko stotina različitih vrsta tartufa, od kojih je svega desetak jestivo. Za njima se traga od davnina jer mogu da budu odličan izvor zarade, a jedna od najpoznatijih regija bogata tartufima je Istra u Hrvatskoj. Tamo pronalaze neverovatnih sedam do devet tona tartufa godišnje. Skoro trećina od toga su crni tartufi, a ostatak su beli tartufi, koji se mogu naći samo od septembra do decembra i stoga im je i cena veća – i do neverovatnih 5.000 evra po kilogramu. Najveći tartuf ikad nađen imao 1.310 grama i ušao je u Ginisovu knjigu rekorda.

Tartufa ima i u Srbiji. Belih i crnih najviše ima oko reka Jasenice, Karaš, Lug i Bosut, zatim u okolini Obedske bare i Deliblatske peščare, ali i na Fruškoj gori, planinama Kosmaj, Rudnik, Oplenac i na Svrljiškim planinama. Kako tvrde mnogi, kvalitet, miris i ukus tartufa koji rastu kod nas ne može da se meri ni sa jednom drugom vrstom ovih gljiva u svetu.

A sve je počelo kad je davne 1778. godine Fridrih Vilhelm fon Taube, savetnik carice Marije Terezije i putopisac, idući po Slavoniji i Sremu, naveo da u tadašnjim sremskim šumama “u trifama vlada obilje”, za koje nadalje kaže da “ni u čemu ne zaostaju za pije monteskim” (čuvena pokrajina u Italiji), pišu na sajtu Agroinfonet.

Više od jednog veka kasnije – 1896, zahvaljujući Kralju Milanu Obrenoviću koji je uvezao prve pse tartufare, otkriveno je u Srbiji i prvo nalazište tartufa u šumi između Kragujevca i Gornjeg Milanovca.

I u narednim decenijama se u Srbiji tragalo, a danas se smatra da je naša zemlja pravi rudnik tartufa. Tako ovdašnji nalazi belog tartufa, najpoželjnije i najskuplje gljive, svrstavaju našu zemlju među izrazito malobrojne privilegovane prostore, pored Italije, Istre, južne Mađarske, gde je ova dragocena vrsta do sada pronađena.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram

BONUS VIDEO: KELERABA