Najveća doktorka za roditeljstvo: Kad treba da misliš prvo na sebe, a ne na dete

Dr Šefali Sabari je vodeća svetska ekspertkinja za roditeljstvo, klinička psihološkinja i autorka nekoliko bestselera Njujork Tajmsa. Na poziv Jelene Đoković i Fondacije „Novak Đoković“ doktorka će 26. septembra u Beogradu održati predavanje. Tim povodom smo sa njom razgovarali o važnim temama u vezi sa roditeljstvom i izazovima koje ono nosi.

Za početak, doktorka iz svog bogatog radnog iskustva izdvaja najveću i najopasniju grešku koju roditelji mogu da naprave dok odgajaju dete.

„Nije lako izdvojiti samo jednu grešku. Često je to skup manjih grešaka koje pravimo, a koje vode u raskorak. Ipak, u svemu se izdvaja naša želja da kontrolišemo svoje dete – njegovo raspoloženje, osećanja i želje. Onda zbog te kontrole dete oseti teret da ispuni naša očekivanja i fantazije i zakopa svoja. Tako se narušava povezanost među nama. Umesto da kontrolišemo našu decu, naša centralna misija treba da bude povezivanje sa njima.“

U svemu se postavlja pitanje kako postaviti zdrave granice.

„Zdrave granice se razlikuju za svakog pojedinačno i svako od nas mora da ih otkrije u sebi. One ne mogu da dođu spolja. Zdrave granice su one koje deluju u cilju većeg dobra i za roditelje i za dete i prijaju i vama i detetu. One stvaraju jasan put komunikacije i povezanosti. Zdrave granice nisu zidovi koji odvajaju roditelje i dete, već mostovi koji treba više da ih povežu.“

Na to se naslanja i pitanje dečje autentičnosti, odnosno kako mama i tata mogu da je najbolje podstaknu kod svog mališana.

„Tek ako je roditelj svestan svoje autentičnosti, može da pusti dete da bude slobodno. Ako je i sam roditelj zarobljen u svojim neautentičnim ulogama i načinima na koje funkcioniše, kako može da dozvoli svojoj deci da budu ono što jesu? Kada dete vaspitava roditelj koji je u potpunosti ono što jeste - ne plaši se da bude svoj, onda se ne oseća nesigurno da bude to što jeste - čak i ako to znači da je prosečna obična osoba. Roditelj ne mora da bude ništa drugo osim onoga što zaista jeste. To je put uz koji će dete moći da i samo bude svoje.“

A kada je možda vreme da roditelj sebe stavi na prvo mesto iako mu je dete najvažnije u životu?

„Dok su nam deca mala i zavise od nas, njihove potrebe svakako treba da nam bude ispred naših. To je naša obaveza kao roditelja. Međutim, kako dete raste i postaje samostalnije, povremeno možemo da dozvolimo sebi da prvo mislimo na sebe. Sve to zavisi od toga šta detetu treba od nas i u kom je u životnom dobu.“

Važna stvar koja se tiče odgajanja deteta su i predrasude koje mnogi roditelji imaju. Doktorka Šefali Sabari otkriva kojih se treba odmah rešiti.

„To su predrasude u vezi sa bojom kože, stepenom inteligencije, verskih različitosti, izbora karijere, seksualnog izražavanja i načina života. Roditelji treba da detetu budu primer za prihvatanje. Kada su roditelji pristrasni i puni predrasuda, oni te svoje stavove projektuju na svoju decu, očekujući da i ona slede njihov put. Ta deca izrastaju u nasilnike ili u osobe pune predrasuda, što nije dobro.“

Na sve to, u želji da odnos s detetom bude što bolji, roditelj neretko počne da se ponaša kao da mu je drug.

„Roditelji treba da budu prijateljski nastrojeni prema detetu. Ali ne treba da budu njihovi prijatelji u smislu da idu s njima u noćni provod jer su za to tu njihovi vršnjaci. Takođe, roditelj ne treba o svemu u svom životu da se poverava detetu – tu moraju da postoje zdrave granice. Ali sasvim je u redu da se dete poverava roditelju. Pravilo je da smo tu da budemo emotivna podrška detetu, a ne obrnuto.“

A jesu li ta današnja deca previše razmažena, kako povremeno čujemo?

„U svakoj generaciji se pitaju to, zar ne? Naša deca odrastaju u svetu sa toliko tehnologije da ne možemo da ih krivimo ako požele da nešto dobiju odmah. Mi smo radili naporno da bismo im dali ono što mi nismo imali, a sada se žalimo da su razmaženi, umesto da budemo svesni koliko smo i sami doprineli tome.“

Na sve se nadovezuje i osećaj krivice, posebno, recimo, ako se umorni posle posla istresemo na dete ni krivo ni dužno, pa se posle kajemo.

„Jedino rešenje je da bolje pazimo na sebe kako ne bismo umor i iscrpljenost prenosili na dete. Treba više da pazimo kako reagujemo s decom i da li se istresamo na njima. To nije fer prema deci, ali nije ni zdravo jer onda rastu sa osećajem krivice za nešto čime ne treba da se opterećuju.“

Na kraju ne treba zaboraviti ni decu razvedenih roditelja.

„Bračni status ne znači mnogo kao to koliko su roditelji svesni svega. Koja je razlika ako su roditelji u braku, ali nesrećni i loši prema deci? Naravno, svi bismo da deca odrastaju uz oba roditelja, ali to što je roditelj tu ne mora da znači da je i njegov odnos s detetom dobar i zdrav. Stoga je jako važno da roditelji rade na sebi kako bi mogli da se svesno povežu sa svojim detetom na način koji je njemu prilagođen.“

***

BONUS VIDEO: Radmila Petrović o roditeljstvu