Kontroverzna metoda isplakivanja beba koju roditelji sve češće praktikuju

Među mnogim izazovima s kojima se novopečeni roditelji suočavaju jedan od najtežih je kako uspavati bebu. Roditelji često moraju da isprobaju više metoda kako bi uspavali dete, a neki od njih u potrazi za rešenjem odlučuju se na metodu isplakinja deteta.

Bebe koje se lako uspavaju same, bez nosanja, ljuljanja i umirivanja su prava retkost. Mnogo je češći slučaj da roditelji imaju muke da svoje naslednike naviknu na samostalno uspavljivanje. Kada konačno zaspe nakon dugo nošenja i ljuljanja, to ne mora da znači da je nevoljama kraj. Bebe koje roditelji ovako uspavljuju, imaju običaj da se probude čim pokušaju da ih spuste u krevetac.

U zapadnim zemljama su treninzi za uspavljivanje beba odavno popularni, a i kod nas polako postaju sve prihvaćeniji. Roditelji imaju na raspolaganju različite tehnike koje mogu isprobati i odabrati ono što je najbolje za njih i njihovu bebu.

Kad se radi o samom isplakivanju, postoje dve metode. Jednu je osmislio doktor Mark Vajzblut, a drugu doktor i istraživač Ričard Ferber. Obe metode su kontroverzne, a evo o čemu je reč.

Dr Vajzblut, autor knjige "Healthy Sleep Habits, Happy Child", svoju metodu je osmislio 1980, a tvrdio je da se njome novorođenče zapravo uči kako da se samo umiri i reši negativnih navika uspavljivanja poput nošenja. Kako pojašnjava, ideja je da roditelji ostave bebu u krevetiću i puste je da plače. Ovo ne važi kada je dete gladno, žedno ili je potrebno da mu se promeni pelena.

Prema Vajzblutu, sa ovakvim treninzima treba početi kada je beba stara šest meseci uz obavezno prethodno savetovanje s pedijatrom. Kaže da je dete potrebno spustiti u krevetić što je ranije moguće i nekoliko minuta provesti s njim. Onda sledi teži deo, odnosno napuštanje sobe. Roditelji ne bi smeli da uđu u sobu u kojoj je dete čak ni ako ono plače. Prema uverenju ovog lekara, beba će tako na kraju naučiti sama da se uspava.

Vajzblut napominje da je ključ uspešnosti doslednost i pridržavanje pravila. U tom slučaju bi rezultati trebalo da se pojave već nakon četiri dana.

S druge strane, roditeljima koji se odluče za Ferberovu metodu, savetuje se da stave dete u krevet i drže se podalje tri minuta i ignorišu bilo kakav plač ili uznemirenost deteta. Nakon tri minuta mogu da pogledaju dete, ali treba da se suzdrže od fizičkog umirivanja. Zatim treba ponovo da ostave dete samo pet minuta. Ako dete i dalje ne spava, roditelji ga opet mogu pogledati, bez dodirivanja. Roditeljima se savetuje da nakon toga ulaze u sobu tek u razmacima od 10 minuta.

Iako je bilo više onih roditelja koji osuđuju ovu metodu, postoje i oni koji se kunu u nju. Međutim, roditelji bi trebalo da istraže različite metode treniranja spavanja ili da razgovaraju sa stručnjakom kako bi odlučili šta bi najbolje funkcionisalo za njih i njihovo dete.

Inače, glavni argument protiv ovih metoda je činjenica da se tokom plakanja luči hormon stresa – kortizol – koji može jako loše da utiče na razvoj deteta.

Naime, kad mala deca ostanu sama noću, mogu doživeti jedan od najmoćnijih stresova – anksioznost zbog odvajanja. Ne znamo šta sve može da se desi sa bebinim mozgom kada se roditelji ponašaju kao da su neosetljivi na njihov plač. Ove metode zato mogu pogubno da utiču na njihov sistem reagovanja na stres, ali i na razvoj vezanosti, emocionalnih veština i osobina ličnosti.

Takođe, važno je imati na umu da ne možemo pretpostaviti da je sve u redu jer beba ne plače. Kada bebe prestanu da plaču, to može značiti da više nisu pod stresom – ali bi to moglo samo da ukazuje na to da su odustali od pokušaja da daju signal negovatelju koji ne reaguje.

A ako se dete plaši da ostane samo u svom krevetiću ili ima veliki strah od odvajanja od roditelja – treba da se posavetujete sa bihejvioralnim psihologom o najprikladnijem pristupu spavanju.

***

BONUS VIDEO: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom