Kad dete prvi put odvojiti od roditelja na duže od nekoliko sati

Apsolutno je jasno da je primarna porodica za dete najvažnija, a naročito za mališane mlađe od tri godine. Oni bi najveći deo dana trebalo da provode sa onima koji su im bliski, koji ih vole i paze na njihove potrebe. Ali te figure ne moraju biti isključivo mama i tata.

“Jako je važno da dete bude i kod nekih drugih ljudi, kod prijatelja, neka provedu dva-tri sata. Ja to vidim po deci koja idu na naše kampove i prvi put se sa 6-7 godina odvajaju od roditelja. Neki i sa 9-10. I šta se onda dešava? Posle dan ili dva počinju da plaču i traže mamu i tatu ili, ako ne traže, onda ih boli ruka, noga stomak, a ja ne znam da li ih stvarno boli. Roditelji u takvim situacijama trče da dođu, brzo, što pre. Ja ih onda molim da ne dolaze, da puste dete s drugom decom da to prebrodi”, kaže dr Ranko Rajović, osnivač NTC sistema učenja i regionalni osnivač Mense.

Dr Rajović savetuje roditelje da dete odvajaju od primarne porodice makar na po nekoliko sati, s vremena na vreme. On kaže da danas ima dece sa sedam godina koja nisu dan provela bez roditelja i da su to deca koja ne mogu da funkcionišu kako treba.

“I teško onda i tom detetu i roditeljima i svima nama koji radimo s decom.”

A ko to može da čuva dete?

“Najvažnije je – posvećena osoba treba da čuva dete. Jedna studija koju su Britanci radili pokazala je da je period od druge do šeste godine najvažniji u razvoju deteta za buduća postignuća. U tom periodu je jako važno da dete čuva posvećena osoba. Nije važno da li je to brat, sestra, tetka, baka. Važno je da taj neko bude detetu posvećen”, objašnjava dr Rajović, a prenosi Zelena učionica.

On navodi i primer zagonetke koju je postavljao deci predškolskog uzrasta u vrtićima, a gde su se odgovori gradske i seoske dece razlikovali.

“Rekao sam im ovako: ‘Dva miša su trčala kući šumom i počela je kiša. Požurili su da se sakriju ispod jedne pečurke, jedan je stao, ali drugi nije, nije bilo mesta. Dva dana kasnije, opet su tuda prolazili i opet je počela kiša. Ali ovog puta uspeli su da se sakriju obojica. Kako?’ Deca koja znaju da pečurke rastu posle kiše odmah su odgovorila, ali sam naišao na grupe u gradu koje ne mogu da odgovore jer nemaju informaciju. I onda kreće nagađanje, da bi jedan dečak došao na ideju – možda miševi nisu ništa jeli pa su se smanjili. To je dete genijalno, ali šta mu vredi kad nema informacije. To znači mora neko s njima da radi, da im usput, kroz igru, daje informacije, da dete može da povezuje i da razmišlja.”

A šta ako bake razmaze dete?

Dr Rajović kaže da bake često popuštaju, pa između nje i roditelja dolazi do diskusije. Baka pusti više crtaća, da više slatkiša. To nije strašno ako je jednom mesečno, ali ako baka čuva dete svakog dana, onda se moraju poštovati pravila. Dete zna gde šta može i prilagođava se, samo je pitanje koliko je tih članova porodice koji propuštaju dete izvan granice. Treba da ih bude što manje.

Kada je reč o poštovanju postavljenih granica i pravila, Ranko Rajović daje primer bake kod koje je kao dete sa svojom braćom i sestrama odlazio preko leta. On je ispričao kako ih je ona naučila da poštuju pravila.

“Kad odemo kod baba Đurđe, u Banjicu kod Peći, nas 30, dođemo uveče posle čitavog dana igre, najedemo se i legnemo svi u krevete kao sardine, tako spavamo. Ujutru dobijemo neke uštipke sa šećerom, najedemo se i napolje da se igramo. Duško, najstariji, jedini je imao sat. Baba mu je rekla: ‘Duško, u 13 h je ručak’. I mi odemo kod reke, igramo se tamo, kamenjem napravimo jezerce neko, kupamo se, uživamo. Kad je došlo vreme da se krene, mi odugovlačimo, nećemo još, pa umesto u jedan, stignemo pola sata kasnije. A tamo, od ručka ostalo samo hladno meso u masti. Mi pitamo: ‘Pa bako, a ručak?’ To vam je što vam je. I znate kad smo bili na večeri? Tačno na vreme. Sutra na ručku? Tačno u jedan. Za dan nas je naučila.”

Komentarišući kako se danas deca uče pravilima, Ranko Rajović kaže da često čuje da roditelji deci daju da jedu kad hoće i šta hoće. Posebno u tome prednjače bake.

“Posao svih koji su sa detetom je da mu postave granice. Sa puno ljubavi i razumevanja, zbog njega, da bi mu kasnije bilo lakše u životu i zato što dete voli granice. Da ispita dokle može. Ako nema granice, odoše nam deca”, kaže Rajović.

Kada se nekom dete poverava na čuvanje, taj neko treba da bude detetu posvećen i da detetu ta dva ili tri sata prođu brzo, da ima osećaj da je sve što je radilo igra, a da je pri tome nešto učilo. Ne treba mu neko ko će ga postaviti pred TV. Ima mnogo igara za razmišljanje, a ko god bude s detetom i čuva ga ta dva ili tri sata, taj treba da zna da je njegov posao da s detetom provede vreme u igri i učenju, ne u gledanju u ekran.

BONUS VIDEO: Kome poveravamo decu na čuvanje