Moj sin od tri godine želi za rođendan jednu "igračku za devojčice" i niko neće da mu je kupi - osim mene

Moj sin od tri godine voli da se igra svim igračkama, ne deli ih na muške i ženske. Obožava bagere, kamione, kuhinjicu, radionicu, set za doktora, set za vatrogasca, ali najviše od svega voli beba lutke, verovatno zato što još nema svoju. U gostima kod sestrica ume i po sat vremena da provede samo sa tom lutkom, voza je u kolicima, mazi, presvlači, hrani, uspavljuje. Često mi bude neverovatan nivo emotivne svesti koju pokazuje u toj igri. Nekad mi se čini da češće ume da imenuje zamišljena osećanja beba lutke nego svoja.

U poslednjih godinu dana svaki put kad zajedno uđemo u pomenutu prodavnicu igračaka, on se uvek zadrži na tom roze ženskom delu gledajući u bebe. Mnogo puta sam dosad tetkama, ujacima, bakama, kad pitaju šta da mu kupe od igračaka, tražila bebu. Svi su redom odgovorili da ne žele to da mu kupuju, a neki čak i da "ne žele u tome da učestvuju", da mu kupim ja ako "želim tako da ga vaspitavam".

"Mama kad ćeš da mi kupiš bebu?"

"Za rođendan", obećala sam mu.

Ja želim tako da ga vaspitavam.

Diskutujući o ovome sa bližnjima jasno mi je da sve spada u dobru staru raspravu o rodnim ulogama i pod etikete šta je za dečake, a šta za devojčice, a činjenica da su sve te bebe obučene u roze, da su im kolica, noše, tanjirići i kašičice roze, daje jasan ključ - to je za devojčice.

Moje jedino pitanje je - zašto u svetu u kojem se borimo za ravnopravnu uključenost i mama i tata i za jačanje muške uloge u roditeljstvu, svesni koliko je odnos sa tatom važan za emotivnu stabilnost i zrelost, i dalje verujemo da beba lutke nisu za dečake, učeći decu da je briga o bebama ženska uloga i šaljući im poruku da su iz nekog razloga bageri superirorniji i jači od lutkica.

Mišel Borba, svetski priznata psihološkinja i autorka 24 knjige o dečijem razvoju, kaže da su beba lutke opštepoznate kao "koristan alat za učenje emocionalne inteligencije kod dece". One mogu da podstaknu mnoge veštine, uključujući "vezivanje, ljubav, poštovanje, oponašanje, deljenje, komunikaciju"... One uče decu kako se brinuti o drugom ljudskom biću, jer mališani najbolje uče kroz praktično iskustvo. Zašto biste to uskratili jednom dečaku?

Zvuči jednostavno, ali jasno mi je da u praksi nije i da zlatno pravilo vaspitanja ne postoji. Jasno je zašto su odrasli, čak i kad su osvešćeni i obrazovani, po ovom pitanju zbunjeni i teško se opiru naučenom obrascu. Normalno je da budemo zapitani i da ne znamo uvek kako da neke stvari razgraničimo i objasnimo ih deci, da se plašimo da ih ne gurnemo na "pogrešnu" stranu.

Ako ja kao žena uživam da kuvam i da čistim, da li je loše da svoju ćerku uključujem u ove poslove, ako joj kupim kuhinjicu i mini roze džoger, da li na taj način pothranjujem rodne stereotipe? Ako moj sin uživa u istim ovim stvarima, da li treba strogo da mu ih zabranim jer će zbog njih ispasti manje muževan i kasnije neadekvatno odgovoriti na očekivanja koja društvo stavlja pred njega kao muškarca, očekivanja protiv kojih ne mogu da se borim, jer kao što reče Arundati Roj, Rim je goreo, a ja sam imala vode samo da operem pod.

Ne mogu da izbegnem svet ovakav kakav je, mogu na svom mikro planu da se borim za bolje vrednosti, ali ne i da pobedim, a moj roditeljski zadatak je da spremim svoje dete za sve surovosti koje ga čekaju. Da li će on biti jednog dana manje jak ako se kao mali igra sa beba lutkama, kuva i čisti? Svi najveći svetski stručnjaci u oblasti dečije psihologije tvrde baš suprotno - da će biti bolje opremljen za budućnost ako kao mali razvija sve ove veštine. Jer, znate šta, brinuti o drugom biću mnogo je jače i moćnije od bilo čega na svetu, a naročito od upravljanja bagerom.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram