Teorija čiste kose

Sigurno postoji i neki neestetski razlog, terapeut bi imao šta da kaže, kao uostalom o gotovo svakoj pojedinosti iz našeg života. Ima i ta priča o nezadovoljstvu, koje se rešava promenom frizure ili njene boje.

Ali ne, u mom slučaju nije to. Nije čak ni važno koliko je dugačka, da li je procvetala ili sveže ošišana, ja samo volim da je čista. Nekad je svilica, nekad su to grubi snopovi i repovi, nije bitno...

Ako prema nečemu imam prezir, to su šamponi za suvo pranje kose. U mom svetu, to je samo maskiranje problema. Ako se već bakćeš tim praškom, bolje ti je da prebaciš glavu preko kade i opereš je za deset minuta.

To naravno, oni koji imaju kadu, a ne tuš-kabinu. Ja imam kadu i mnogo volim da se sagnem i prebacim glavu preko, i brzinski operem kosu, bez svlačenja. Tad, kad se ne kupam cela, nego perem samo nju, čini mi se da se onda fokusiram na kosu, a ne na ruke ili možda stomak. Bilo da je operem nekim arganskim ili nekim domaćim bapskim kopriva šamponom, nije važno, važno je da je sveža.

Koliko puta mi se dešavalo u životu da ne mogu da sredim misli ili donesem odluku. Svaki put bih otišla da operem kosu. Nije da je baš uvek pomoglo da rešim neki gigantski problem, ali sam se osećala lakše. Tome je doprinosilo i to što mi se činilo da ta neka mentol-svežina miluje ne samo kožu glave, nego da ulazi unutra u mozak, u ganglije, pročišćava ih i volšebno mi pomaže da se misli izbistre.

Kad sam mamurna ništa mi ne pomaže kao pranje kose. Pokušam i sa kajganom i paradajz-sokom, kafom i ležanjem u krevetu, ali momenat u kome operem zube, a onda i kosu, e tu počinje ozdravljenje.

Mislim da je sve to u vezi sa nekim ritualnim čišćenjem, pokajanjem i iskupljenjem. Kao da sam neki rok-star, ili neki slavni glumac sa ogromnim naočarima koje kriju umorne, podbule oči, bilo je snimanje, pa posle toga luda vožnja, a onda i razni kokteli, neke južnjačke utehe, pa margarite, pa onda strejt pića, fini viskiji i konjaci, i eto glavobolje kao kuća, i glave gigantske, kao da sam osa, sa onim očima, koje baš i podsećaju na neke naočare iz sedamdesetih.

I da, onda taj rok star ili slavni glumac dolazi kući i ulazi u kupatilo, a na kadi pored statuete Oskara eto šampona. Da li uzeti onaj od piva ili citrusni? Bolje citrusi, pored mamurluka i sama pomisao na pivo pravi još veću muku.

I onda se koncentrovani agrumi razlivaju po glavi kao kuća, šampon peni svečano, ta čista i savršena emulzija u dodiru sa prljavom kosom piše simfoniju, koja se završava fade-out-om u slivniku. I sve je čisto, glava je bistra, i najbolje joj je da se spusti u uštirkanu tek promenjenu posteljinu.

A imala sam tu životnu fazu kada sam mislila da je lepo da ujutru osetim u pramenu koji pada preko nosa mešavinu nikotina i piva, da mi se kosa, što bi rekla moja drugarica Dunja – oseća na žurku.

Sada me ništa ne raduje, ništa mi ne otvara čakre tako kao čista kosa, koja podseća na polja lavandi ili na svežinu Toskane… ili, zašto ne – Šumadije. Desi mi se i da se vratim u tri ujutru, ali da odem da je brzo operem i osušim, kako bih se sutra probudila čista. Da, jeste kao nešto za psihijatra.

Ipak, dešava se nekad da izađem sa prljavom kosom, i da onda namerno želim da se ona isprlja još više, da u nju uđe i beogradski smog i garež, ložionice i kotlarnice, i aroma restovanog krompira iz kafane, i punjene paprike iz nečijeg stana, u zgradi u Takovskoj, i sve zaprške sveta.

Hoću da bude što prljavija, da bih je onda na povratku kući ritualno oprala i vezala u konjski rep.

A onda, čim je čista, znači da je već počela da se prlja. I onda sve nanovo.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram