Prvo sam mislila da to otkrijem samo svom mužu, ali sam odlučila da zapravo otkrijem svima koji čitaju ovaj tekst – vrhunac moje lenjosti, koja vrlo često može otići u svoju suprotnost, odnosno u povišenu aktivnost ovaplotila se jednog jutra niotkuda. A kako se manifestovala ta lenjost?
Tog jutra trebalo je da se obučem i na kratko odem napolje i odlučila sam da navučem brushalter preko potkošulje. Toliko me je mrzelo da potkošulju skinem, pa da onda obučem brushalter, bilo je hladno i ovo mi je izgledalo kao baš dobra ideja.
Jaka stvar, i niko neće znati, jer ionako preko svega toga ide duks, pa kaput. Zar te toliko mrzi, pa to je doslovno deset sekundi? – pitao me je muž. Ali da, tih deset sekundi biće mi hladno, a i to je nekoliko pokreta rukama, sigurno bi se čuo i zvuk puc, to bi bio neki pršljen koji je zakočen na to dugo čekao.
Ali ne, nisam imala snage, navukla sam brushalter preko potkošulje, čak je i izgledalo kao neki fazon, možda kao nešto što bi se i nosilo kao neki bizarni trend, a imali smo ih…
U stanju sam da prepešaćim desetine kilometara, preplivam isto toliko, odem na posao, rešim hrpu problema, skuvam deset obroka, ali to kad se pokrenem, kad uđem u štos. A ovako ujutru, kad samo treba da odvedem dete do vrtića i odem do prodavnice, u radijusu od sto metara od kuće, bezvoljnost je na maksimumu, pa ma kako se ja osećala.
A najčešće se osećam dobro. Samo ta akcija nije vredna spremanja, stavljanja nekakvog pudera, nekog rajfa, začešljavanja, jednom rečju – ujutru izgledam kao smeće i briga me je.
I baš mi je to jednog jutra bila tema za razmišljanje. Gledala sam roditelje koji, kao ja decu dovode u vrtić. Posmatrala sam sve te ljude i razmišljala o tome koje su akcije prethodile dolasku na to mesto, a koje će uslediti.
Ja sam izgledala skandalozno i nehajno, nosila sam zacepane prastare helanke, vunene čarape, koje su bile do te mere ućebane, da bi ih osoba pri zdravoj pameti verovatno tog dana, ako ne i ranije nonšalantno bacila u kontejner sa sve korama od banane i konzervama tune.
Ali ne i ja, čekala sam da im se dogodi nekakva ključna rupa, da bi ih liferovala. Brus nisam imala, samo potkošulju i duks na kome je bila mrlja od gulaša, planirala sam da je za pranje bacim čim dođem kući. Neću se nigde skidati, šta koga briga šta imam ispod.
Kaput prekriva sve, pola lica mi prekriva maska, šminke nema, jer ako budem išla negde kasnije, to ću lagano i sa zadovoljstvom, ne na vrat na nos. I da, stvarno će i biti i na vrat i na nos, ali posle posetu vrtiću i pijaci, valja kupiti lisičarke, paradajz i jabuke kožare, koje su toliko dobre, iako ne verujem da stvarno, kao što to štampa piše – onemogućavaju koronu. Zaboga, ljudi!
Posmatram roditelje, iz kola izlazi čovek u dobrom odelu, fazonirana bradica, deca – dečko i devojčica cakum-pakum sređeni, sve u tonu, ne kao mi klošarija sa rasparanim kapama i rukavicama. On posle ovoga ide u svoju firmu ili je advokat ili sudija, čim ostavi klince, eto ga na važnom sastanku.
Tu je i prelepa majka sa slatkim riđim sinčićem, ona ima lokne, a negde u kolima u kesi su salonke, iako su i njene zimske čizme, čijim špicevima buši sneg i led zapravo vrlo elegantne.
Najviše je nas koji smo raspadi sistema, navukli smo nesrećne trenerke, bušne majice, možda smo zamalali lica malo.
Kad smo takvi, predpostavka je da se većina nas vraća kući. Neki su nezaposleni, verovarno, neki kao ja rade tek od oko podneva, pa nema shvrhe sređivati se do tad. Neki će da gledaju tv i gule krompir, neki rade noćnu smenu, neki kod kuće imaju još manje dete.
Ostavljam svoje dete u vrtiću i idem ka pijaci, već u glavi imam odevnu kombinaciju za danas, biće to tamnozeleni džemper, uske crne pantalone, cigla đubretarac i ogromne naočare, ali oni koji su me jutros videli to ne znaju, misle da sam smeće.
Nije me briga, dolazim kući, sa sebe skidam sve i bacam se u krevet, opskrbila sam se đevrecima i kafom, premotavam omiljenu emisiju, odmoriću se još dva sata, a onda ću se obući, pa će mi svi, kad me vide u gradu i na poslu reći da sam ženstvena i mačkasta.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
