Postala sam "domaćica" i shvatila frustracije moje majke

Foto: Privatna arhiva

Sa svežim mirisom zaprške u svojoj kosi stojim pored šporeta i pokušavam da shvatim šta mi se desilo.

Da mi je neko nekada rekao da ću uhvatiti sebe kako razočarano izgovaram reči: „Pa dobro za koga sam onda kuvala?“, nakon što mi partner govori da je morao da jede u gradu da ne bi skapao, ne bih mu verovala. Pa ipak, istina je, sa svežim mirisom zaprške u svojoj kosi stojim pored šporeta i pokušavam da shvatim šta mi se desilo. Kada sam od, do juče, prkosne tinejdžerke koja se klela da nikad neće postati kao svoja majka, postala žena koja izgovara „njene replike“?

Nisam sigurna šta tačno znači biti domaćica u 21.veku budući da, kada stereotipno mislimo o ženi koja nosi tu titulu, mislimo o osobi čije je prvobitno zaduženje u zajednici održavanje kuće, kuhinjski poslovi i podizanje dece, ukoliko ih ima. Međutim, od te slike odudaraju čak i moje bake, a kamoli moja majka. Naime, sve su to žene koje su imale svoje profesije i zaposlenja. Baka po mami je bila laborantkinja, baka po tati direktorka osnovne škole, mama je bila profesorka crtanja i slikanja u srednjoj školi, pa iako su često imale kuvarsku pomoć svojih majki, često su svi ti neplaćeni kućni poslovi i pored njihovih zaposlenja, padali na njih.

Ne mogu da kažem da sam odrastala u tradicionalnoj porodici u kojoj je muškarcima bilo ispod časti da se late kućnih poslova, uglavnom sređivanja kuće, kao ni da sam sad u takvom partnerskom odnosu koji od mene zahteva posvećenost kuhinji. Naprotiv, moj partner je dosta bolji kuvar od mene, ali ekonomska situacija je takva da njegov trenutni posao donosi stabilnije prihode i podrazumeva duže radno vreme. Kako sam ja frilenser koji već radi od kuće, a naš budžet, život u Beogradu I podivljale cene namirnica takve da se neki sistem prehrane naše zajednice prosto mora napraviti. I taj posao, shodno okolnostima, pada na mene.

Odjednom, ja koja sam savladala tek nekoliko osnovnih jela, treba da razmišljam o tome kako da od kupljenih namirnica dobijem što konkretnije jelo koje može izdržati najmanje dva ako ne i više dana, a da usput odgovara i mom i njegovom ukusu. Ukrakto rečeno, PAKAO. Da živim samostalno brstila bih travu i živela na bananama i grčkom jogurtu dok ne umrem. Ovako, barem jednom nedeljno pozivam svoju majku i tražim joj neki od brzih, lakih a izdašnih recepta, dok hiljaditi put ponavljam – ne majka, nemam ekspres lonac. (Mora da je ideja za ekspres lonac pala napamet osobi svesnoj frustracije koju radne žene osećaju dok se prže iznad šporeta i samo što ekspresno ne eksplodiraju.)

Iskreno, čudi me kako sada moja majka ne koristi svoju priliku da se priseti svih onih momenata kada sam nezahvalno prevrtala očima dok hiljaditi put probam da li je nešto što ona pravi dovoljno slano. Kako ne iskoristi priliku da mi sve to natrlja na nos i kaže – a sada ti treba moj recept? A sećaš se kada sam kukala da ne znam šta da kuvam, a ti mi dobacivala da u pitanju nije slanje čoveka na mesec te da ne dramim i smislim nešto. Da li si sigurna da se ne sećaš?

Da sam ja ona, pila bih mi krv na slamčicu. Međutim, ona se samo nasmeje i izdiktira mi recept. Nešto detaljnije što bih ja volela, ali to nepotrebno zalaženje u detalje (jer ja nikada, ali nikada neću biti osoba koja će imati dovoljno strpljenja da sačeka da se kiseli krastavčići ocede) jeste minimum koji sa svoje strane mogu da prećutim.

Znam da je kuvanje u suštini jedna lepa aktivnost od koje ne treba praviti dramu, već koje treba biti uživanje. Ali nešto mi govori da kada živite u Srbiji malo stvari bivaju nešto komplikovanije. Pogotovu ako ste žena. Nekada sam zamerala majci na njenim nedeljnim štrajkovima, kada se naljuti oca, brata, sestru I mene I bojkotuje bavljenje kuhinjom. Mrzela sam taj osećaj nemoći i emotivne ucene koji sam tad osećala. Sada shvatam da ona to sigurno nije radila namerno, već da u nekim trenucima prosto nije samo više nije mogla da izdrži sve obaveze koje su padale na njena leđa. Prosto je pucala po šavovima očekivajući barem malo zahvalnosti i pohvale za svoj naporan rad. Umesto toga, često je dobijala moj sarkazam u vidu rečenica – pa niko te nije terao da imaš troje dece.

Skandal, znam. Ali evo dokaza da karma postoji. Do duše, moje frustracije su znatno manje. Pogotovu, što uvek dobijem pohvale za svoja jela, ma koliko ponekad razređen sos od bolonjeza bio ili supa preslana. Čovek uči dok je živ. Izvini, majko.