Gde bi mi kraj bio da mi je mozak Milice Dabović

Gledam u ženu koja me iznova i iznova fascinira svojim pobedničkim mentalitetom i pitam se kako se to gradi? Kako postaješ žena kojoj ni jedna sumnja ne zamagljuje pogled ka cilju.

Introvert sam, osoba koja je stalno sklona pravdanju drugih a minimalnom razumevanju sebe. Sa druge strane, Milica je od starta svima oko sebe rekla ja sam direktna, ja sam impulsivna i na terenu sam životinja. Kratko i jasno. Od drugih očekuje da se daju onoliko koliko se ona daje. I tu podvlači crtu. Svesna je ona da ju je takav stav verovatno doveo u hiljadu i jednu neprijatnu situaciju, ali je svesna da iz svoje kože ne može i da drugi to prosto mogu da uzmu ili ostave. Verujem da je jako zeznuto kada se nađe na istom mestu sa nekim jednako dominantnim, pa opet, pre mi se čini kao osoba koja će poštovati direktno nadmetanje sa nekim nego osobe koje odbacuju njenu dominaciju ali nemaju hrabrost da joj se direktno suprotstave.

Uvek mi je falila ta moć neosvrtanja za sobom. To da dam dozvolu sebi da kada mi nešto nije pravo to glasno i jasno kažem. Možda da čak i popizdim, zašto da ne? Za sebe mislim da sam ona vrsta bombe koja se puni postepeno, trpi i upija, gura sebe preko sopstvenih granica ali ne i za sopstvene ciljeve. Sa druge strane Milica lepo eksplodira odmah, kao kada je pleme zbog kiše nije dočekalo u svoj zagrljaj nakon što je izborila još jednu pobedu. Izgalami šta ima, istrese se, pa se onda i izmiri sa svima. Dobro, sa skoro svima...

Koliko sati terapije bih samo uštedela da mogu da skočim u odbranu sebe na način na koji ona to radi. I koliko bi svaki moj napredak bio veći i trajniji da umem da ga proslavim na način na koji ona ume da se raduje i da je ponosna na sebe kada ostvari pobedu tačnije obezbedi svom plemenu jaja i kokoške.

Kad god se nađem u situaciji koja zahteva kompeticiju, a budimo realni, život nas tera na stalno takmičenje, ja objašnjavam sebi kako ja neću krenuti tim putem već kako bi svaka kompeticija u idealnom svetu bila preokrenuta u solidarnost i saradnju. Ali to nikada nije niti će biti tako, i zato bih volela da imam makar desetinu psihe Milice Dabović, da i ja dopustim toj životinji u meni da postoji i ponekad je nahranim sirovim mesom.

Doduše, evo već sad i dok ovo pišem, znam šta je ono što nikada sebi ne bih dopustila, pa makar postojala ta tehnika da mi se njen tvrdi novljanski mentalitet ojačan očinskim dribljanem ubrizga direktno u glavu. Nikad se zbog nekog muškarca ne bih okrenula protiv druge žene i definitivno ne pred kamerama. Čudi me da je godine u ženskoj reprezentaciji nisu barem tome naučile. Doduše pretpostavljam da dominantni ljudi ne mogu svoju dominantnost kontrolisati tako parcijalno. Pa ipak, „šaliti se“ sa Jovanom da treba da prestane sa se mota Stevi između nogu bilo je jadno i nije bila šala.

Idealizovana verzija Milice Dabović u mojoj glavi povela bi je sa strane i rekla bi joj vidi, nova si u plemenu, ali ovde su muško ženski odnosi stavljeni na drugarski nivo da bi nam svima bilo lakše, iskuliraj malo... Ona je naravno izabrala drugi put, i sad su žene do kojima sam se juče divila postale grupa čavki kojima je u jato uletela jedna nesvesna toga gde je došla i perje je odmah poletelo. Patrijarhat je opet pobedio i duša me boli zbog toga.

No, zbog toga sam ja ja, a Milica Milica i zabole je baš za to kako nešto izgleda, ona je u igri da preživi i pobedi, a ne da ruši patrijarhat.

Pa ipak, kada bi više žena kanalisalo svoju unutrašnju Milicu Dabović da bi reagovale kao ona svaki put kada ih neko nagazi ili ih želi iskoristiti, ubeđena sam da bi i taj patrijarhat mnogo lakše pao. Ili bi makar znao sa kime nema zezanja.

***

Bonus video: Muške simpatije iz mladosti