Razmišljam kako ima onih ljudi kojima sve ide lagano, i onih koji stalno imaju neku muku. Ja sam negde između.
Isto kao što ima onih ljudi koji kao da se goje od vazduha i onih koji sve oblože slaninom, a opet su kao pritke. I tu sam negde između, kad se ugojim znam da sam jela i bar sam zato zadovoljna. Sebe smatram srećnom osobom, jer manje-više imam ono što mi treba, divnu porodicu, zdravlje, ne živim u bedi, ne mrzim ono što radim, mogu da otputujem negde ili kupim sebi neke lepe stvari. Nisam Rokfeler, ali nisam ni gladno dete u Etiopiji.
Ipak, nekad mi se čini da mi baš krene neki intenzivan period, kad su sve pobede, iako naposletku pobede – Pirove pobede. Izmučim se, pokidam sve živce, i na kraju, tek kad ja budem toliko pregorela da, paradoksalno sve postane ravna linija, konstatujem kako je to ipak pobeda, jer sam dobila to što sam htela. Po koju cenu?
Nedavno sam bila na jednom filmskom festivalu, gde je trebalo da pratim sve i izveštavam, i umesto da sve ide kao po loju, zakazala je neka tehnika i ja sam pola boravka rešavala problem, umesto da se kao ostali posetioci festivala posvetim banjskom turizmu, izvorskoj vodi, bazenu, spa centru i bogatom švedskom stolu. Da, ja sam rešila problem, našla alternativu, sve sredila i uspela, pritom pokidala kilometre živaca, i tek sam u finišu festivala uspela da budem relaksirana i da stvarno uživam. Onda nije bilo dovoljno sredstava na računu, pa zamalo da izgubimo rezervaciju za hotel. I to ništa nije dramatilno, ali je dovoljno bilo da me izmesti i da se istresiram, da se rasplačem i da kažem kako me briga i za letovanje i za sve, jer sad to ništa ne vredi, kad sam zbog toga prolila suze. A onda ipak znam da će sve biti dobro, i da je to samo bio jedan nivo, jedan problem, kao u igrici, pa tvoj igrač mora da se potrudi, da skoči i uhvati dijamant.
Da se nekad desilo da mi je baš sve propalo, pa da znam da postoji i takva mogućnost, možda se ne bih nervirala. Ovako je čak i gore što znam da će sve biti u redu, ali da moram da se nerviram, da je to taj specifičan začin koji će mom gulašu da da neku specifinu notu. Stavi malo šećera ili još bolje sirćeta, možeš i da preteraš, jer će tek tad ovo jelo da bude tako dobro, da ćeš poželeti da svaku njegovu kapljicu, svaku tačkicu pokupiš hlebom. Malo se nekad umorim od toga da znam da će sve da bude dobro, a da i pored toga prolivam žuč. Ponekad ne želim nikakva iznenađenja, nikakvu egzibiciju i ekstravagancu, želim samo zen, samo da mi je mirna glava, pa nek i ne bude ništa posebno. Ali ne, ja sam osoba za posebno, ja ću uhvatiti i dohvatiti visine, ali pre toga moram malo da kukam. Meni će otići međugradski autobus, ali ga ja neću potpuno propustiti. Ne, nego ću učestvovati u poteri u kojoj će ga taksista juriti i ukačiću se, ali ću pritom iskidati sve nerve, glava će mi pući od pritiska, a oči nabubreti od plakanja. To sam ja, i samo se nadam da ću malo ući u neku zen fazu, u kojoj se okolnosti i događaji fino poslažu, idu jedni posle drugih, klize elegantno.
Ima tih ljudi kojima je sve elegantno. Imam drugaricu koja u centru grada iznajmljuje stan za najsmešnije pare, pritom je stan dizajnerski penthaus, koga je samo sticajem okolnosti imala priliku da se prva dočepa. Imam i drugaricu koja već dvadeset godina ima najelegantniji posao od kuće, za koji dobija ogromne pare, a inače za taj posao uglavnom traže da dreždiš negde ceo dan. I taman kad se pitam zašto meni nije tako, setim se da prva baš nema reće u ljubavi, a fa je drugoj to posao kojim plaća milion stvari, a šalje i roditeljima. Nikome nije lako, odnosno malo je onih kojima je stvarno sve lako. Svi se mučimo i nerviramo, samo u različitim fazama, pa onda to i ne primećujemo na taj način. Kad mi imamo problem, onda umemo da budemo slepi za tuđ, a i trava je uvek zelenija u tuđoj bašti. Zato treba češće da se zapitamo ko u toj bašti kosi, vodu nosi, a ko potkresuje živicu. Možda baš neki Pir.
***
Bonus video: Kako do pozitivnih misli
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
