Sećam se, a bilo je davno, da mi je neko, kad mi je čitao natalnu kartu kartu pronašao u nekim aspektima da sam, i pored jako progresivnih pogleda suštinski vrlo rudimentarni, pećinski tip. I to u smislu da sam lojalna porodici, da imam fokus na potomstvu, da sam prava majka.
Baš sam to zapamtila, i tada nisam mislila da je ta moja crta ili da će biti nešto izraženo, pitala sam se otkud sad to tu, ja sam još mnogo toga, to je samo jedan aspekt, ako je cela ta slika uopšte tačna. I onda je prolazilo vreme i, bez obzira na to da li verujem ili ne verujem u ta tumačenja, shvatala sam da je to baš zanimljivo i smisleno. Prolaze godine, i shvataš ko si zaista ti, ko si najviše ti, šta te ispunjava najviše, šta najviše voliš i šta je ono iskonski.
Većini majki, kada to postanu deca postaju najvažnija, ma čime da se bave. Većini očeva, čime god da se bave, kad postanu očevi, deca postaju najvažnija, pa bilo da ostaju u pećini ili da idu napolje da love ili sakupljaju plodove, da donesu porodici. Sve je u toj dinamici napolje-unutra. Ko ostaje sa decom, a ko ide da radi.
Nas oboje radimo oba istom merom, idemo da radimo i kod kuće smo, sa detetom. Nekad smo kao na štafeti, jedno čeka da drugo dođe, da bi moglo da izađe napolje, da zarađuje pare, pije piće s prijateljima ili ide po to što će napuniti stomake, ovog puta lovinom koja je već istranžirana i čeka u prodavnici, izmarinirana, špikovana i u pacu.
Koliko puta mi se desilo da baš obožavam što baš ja idem u prodavnicu, jer ću se prošetati, slušati podkast, lagano birati artikle, razmišljati šta ćemo lepo kuvati, uživati u selekciji, u pomeranju nogu pred nogu. I sve to znajuči da je mladunče na sigurnom, da se igra autićima ili kockama na tepihu, na toplom tepihu ili krpari, koju nisu imali u pećinsko doba. Ali šta sve nisu imali u pećinsko doba, pa zar nisu vozili automobile nogama, hodajući, kao Kremenkovi i Kamenkovi? Kremen-kamen, dupli kolač!
Volim da idem na posao, obožavam dinamiku svog dana, volim što se smenjuju dođađaji, snimanja, volim čak i promocije svojih knjiga, iako u tome ne uživam kao što sam mislila da hoću. Ali ono što najviše volim je da sam mama. Verovatno u tome najviše uživam i zato što imam priliku da budem i sve ostalo. Da sam samo mama možda ne bih bila toliko srećna. A možda i bih.
Nekad, kad me nema dugo, kad odem na kraći put ili ne mogu da vežem dva dana da sam duže sa detetom, pomislim da me baš briga i za knjige i za posao, da je sve to trivijalno spram živog bića, koje sam rodila. I jeste, naravno da je najvažniji, ali su važni i posao i knjige i prijatelji i vreme provedeno van pećine. Pa i to dete nije stalno u pećini, i ono ide negde gde ne ide mama, koja ne zna kako je to biti u vrtiću i koja se ne seća stvarno kako je to biti mali. Ili se seća samo kroz maglu.
Nekad mi se bude samo sa njim, dugo, da smo kod kuće i da ležimo zagrljeni i da se mazimo, a smo kao u onim prvim danima, koji nisu bili samo lepi, nego i teški. A sad su svi nekako lepi, i retko teški. Sad je to veliki dečko, koji razume, koji zna da mama ide na posao, koji zna da on ide u vrtić.
Ipak, vraćam se na početak i na sliku pečinske žene, koja sedi unutra i gaji decu i kojoj je to datost, a možda i sreća, na rudimentarnu sliku na zidu, mama ima toljagu, mama ima predimenzionirane grudi i u naručju drži glavurdicu kao glavu omanjeg kupusa.
Sve me uzbuđuje, volim da izlazim, da hodam noću ulicama, da pijem koktele i idem na predstave, da radim duge intervjue, hvatam izjave, da montiram, najavljujem, seckam, pišem tekstove, da kuvam, putujem daleko ili sasvim blizu, da se viđam sa starim ljudima i upoznajem nove, ali najviše volim da budem sa svojim detetom. I ne zato što moram, nego obožavam, taj zagrljaj, miris i stisak.
Kada mi je sinulo da sam zapravo žena iz tumačenja natalne karte? Gledala sam fotografije ljudi u izlasku i nisam im zaviela, videla sam kako su ljudi na Uskršnjim ostrvima i nisam im zavidela (dobro, možda malo), videla sam kolege pisce kako predstavljaju svoje knjige širom zemlje i sveta i srce mi je ostalo hladno, a onda sam videla kako roditelji za ruku u gradu vode svoje malo dete i pomislila sam – gde je on, i što ja nisam povela njega, što nije sad sa mnom?
Zaboleo me je stomak, presekao me i osetila sam koliko sam srećna što ga imam, što je tu, na deset stanica tramvajem odatle i kako jedva čekam da ga vidim, ljubim, vodim svuda. I da, ja sam prava pećinska mama. I vraćam se kući sa ulovom.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
