Ormar ili veliko spremanje

Jesen će se tako brzo nadovezati na zimu, to znam, a i da to ne bude tako u potpunosti, šaraće jedan dan ovako drugi onako. Možda da ostavim jednu svilenkastu košulju i jedan kimono, za neku specijalnu priliku, a da ostale vešalice oslobodim za stvari pre nekoliko meseci odložene u garderober, tabure i pokoju kesu.

Jesenje i zimske stvari su obično glomazne, sva ta perja, epolete i okovratnici…

Ormar je naš odbljesak, tu su svi naši uspesi, ali i zablude, pogreške, loše procene. Kada sam kupovala ovu hajinu baš sam se precenila, ili sam tad imala desetak kilograma manje. Ali da, ovaj kroj baš nije za mene. Na šta li sam mislila?

Ova bluza je kupljena ishitreno, u njoj se očitava moj tadašnji slom živaca, vidi se da sam htela nešto ektravagantno i skupo. Lepa je, ali ne vredi tih para, shvatiću posle nekoliko nošenja. Takva je i ova košulja genijalnog kroja, sa pufnastim rukavima, ali materijal je užasan. To je zato što sam imala samo deset minuta da kupim nešto što bi se slagalo sa suknjom za neku svadbu na koju sam tog dana išla.

Ova tufnasta haljina je lepa, kaže mi mama da mi divno stoji, ali ja više nisam za nju, ona više nije za mene. I imam je više od deset godina, a nije baš neki kapitalni komad. Ovaj preplaćeni džemper je lep, ali se prerano istipavio, izgleda neuredno, ali ga i dalje forsiram, jer je navodno nov.

Skidam čipkastu haljinu i umesto nje kačim šareni blejzer. On totalno prikazuje moj rascep ličnosti, tu se nalazi nekoliko namerno sučeljenih boja, one su nekomplementarne, bodu oči, ali kao što rekoše oni koji znaju kakva sam – to je komad koji samo ti umeš da izneseš.

Isti ti znaju koliko me nervira taj termin – izneti nešto. Izrabljen je i ne dopada mi se. Poneti neki komad, e, to mi se baš dopada kako zvuči. Miriše na šezdesete i na tadašnje modne magazine. I zato ću ove zime poneti i predimenzionirani džemper, koji sam dobila na poklon. Lep je, ali da sam ja bila u prodavnici, verovatno ne bih kupila njega, nego onaj pored. Lepi su pokloni, ali ako ljudi baš ubodu, ili ako im kažete šta hoćete i pokažete prstom.

Inače, eto još jednog razočarenja u ormaru. Tako sam ja pre nekoliko godina rekla mužu da mi se dopada džemper na desnoj lutki u butiku, koji će videti kad tramvaj stane u Takovskoj. To je jedan od meni omiljenih komada, orijentalne šare, bordo osnova, krem vez i crne hijeroglife. Kad ga obučem, automatski mi se jede falafel. I zato on nije greška, za razliku od toliko toga što sam dobila na poklon, a što je nedovoljno ružno da ga prosledim ili bacim, a nedovoljno lepo da ga nosim aktivno i sa radošću.

Kopam po ormaru i znam da ću opet napraviti iste greške, da će opet biti ustupaka, da ću okačiti grao rolku, koju ću onda opet celu zimu izbegavati, da ću somotske pantalone nositi samo kad baš baš bude ledeno, a ja žurim, pa prvo hulahopke najdeblje, pa onda pantalnone, koje me šire i u kojima se osećam kao slonica.

Tu je i haljina uz telo koja čeka da zategnem stomak, a možda i ne, jer realno koga briga. Volim svoje telo, moje je i divno i zaslužuje lepe stvari, divne materijale, sve, a pogotovo ovu novu tunika-haljinu, čija etiketa kaže da je iz Firence, a iako nije, nema veze, odiše Firencom u mojoj glavi, materijalom i šarom. A šara podseća na toskanski krajolik.

Ona jeste nekako prolećno-letnja, ali ostaće u ormaru i ovih hladnih meseci. Preko nje može neki elegantniji gunj, viseći džemper, pa čizme i neki nakit i k‘o bog.

Kao što nam ormar ukazuje na sve greške, pogotke i užase, sređivanje istog ima neverovatno terapijsko dejstvo. A to i sami znate, pogotovo ovih dana, kada je vreme za veliko spremanje.

***

Bonus video: Stvari koje često gubimo