Najizraženije na mom licu od kad sam se rodila bile su oči. Imam i velika usta, karakterističan nos, ali ljudi najpre na meni primete oči. Tako su mi rekli.
Čak je i moja mama, kada sam se rodila, u eri bez mobilne telefonije, ali sa telefonskim govornicama u bolnicama javila mom tati da beba ima oči kao Neretva.
Možda se boja malo promenila umeđuvremenu, ali je oblik ostao isti, te, kao što kaže jedna moja drugarica – Beti Bup oči, znači gotovo pun krug, i trepavice na njemu. U jednom trenutku školovanja su me čak zvali i buljava, tad mi nije bilo milo, ali mi je sad, u ovoj zrelosti drago što imam velike oči, iako, kao što kaže ta ista drugarica potrošim više senke na godišnjem nivou.
Pre neki dan tako sedim u jednoj bašti i okrenuta sam Suncu, a nisam ponela naočare, pa žmirkam. To je jedna od retkih situacija kad nemam širom otvorene oči. Tog dana mi se svidelo to moje cinično žmirkanje, delovala sam kao mamurna i umorna filmska zvezda, koja ima rističnu kući na Mediteranu sa kikladskim skulturama, a snima red hermetičnih arthouse filmova, red blokbastera, čisto da se plati održavanje tih pitoresknih nekretnina, čempresa i bazena. Opet, kakva sam ja to zvezda bez predimenzioniranih naočara, koje pokrivaju gotovo polovinu lica i skrivaju posledice tuge, zabave i stresa.
Nikad neću zaboraviti kada sam se na ispitu, kod divnog profesora Nikole Stojanovića, koji je predavao istoriju filma pojavila sa tako nekim velikim crnim naočarima. Bio je jun, bilo je sunčano i baš su mi trebale. Profesor je, kada me je video prokomentarisao da izgledam kao žene iz Felinijevih filmova, ali se ogradio – Koleginice, ne kao one nakaze, nego kao one ostale žene, misleći na čitav niz junakinja sa mačkastim ili naočarima koje podećaju na oči muve, elegantne i distancirane.
Sasvim slučajno, i jedna od mojih omiljenih priča iz detinjstva bila je ona Hofmanova o Sandman-u, odnosno u hrvatskom prevodu – Čovjeku i pijeska (Ali ne Han Pijeska). U njoj se naš glavni junak Natanijel zaljubljuje u devojku koju vidi sa prozora u susednoj zgradi, a za koju se ispostavlja da nije prava i živa devojka, nego robot sa mrtvim, lažnim, staklenim očima, koje se ne zatvaraju i gledaju netremice.
Mnogo sam volela ovu priču, plašila me je i uzbuđivala istovremeno, i pre nego što sam shvatila simboliku, saznala ko je bio Hofman i koliko je zapravo ovo delo popularno i u operi i u stripu. Ali opet su tu bile oči, kao i na porodičnoj proslavi gde me je nešto stariji rođak zastrašivao pričom o kolaču koji se zove mačije oči. Ja tada nisam zamišljala popularni kolač, za koji sada znaju svi, nego red stvarnih mačijih očiju naslaganih jednih na druge.
Takođe, sasvim slučajno moja omiljena dvorišna mačka koja se pre desetak godina vrzmala po našim zvezdarskim avlijama bila je upravo jedna bez oka. Ko zna šta je radila i u kakvoj kavgi ga je izgubila. Obe babe su me zvale i sunce, ali i oko moje. Oči su zaista vrlo važne, i tad sam to znala i nije slučajno da imamo onu poslovicu o njima kao o ogledalu duše. Uvek se setim i pesme Najveća je žalost za bratom, gde devojka vadi oči zbog žalosti, ali one ne izrastaju ponovo, za razliku od kose i ne regenerišu se kao nagrđeno lice.
Ja se trudim da ljude gledam u oči. Gledam jasno i sa pažnjom. To može da bude čak i napadno, ali želim, to mi je bolje nego da neko misli da me ne zanima. Gledam te pomno, slušam te, ne volim kad beži pogled, nekad bude malo i neprijatno, taj intenzitet pogleda, ali osećam da stvarno stvaramo vezu i da će te moje otvoreno oko naterati da se otvoriš i ti. Naravno, ako mi je to želja i namera. Ako ne, staviću naočare i nastaviti put niz ulicu.
Dešava mi se da na ulici značajno pogledam nekog, misleći da je neko drugi. I onda taj primeti i misli da sam neki ludak ili da sam iz nekog drugog razloga zainteresovana. Ali da, nekad ti značajni pogledi mogu da budu neprijatni, ali što sam starija to manje brinem o tome. Više mi se sviđa da sam otvorena, pa i po cenu blama. Naravno, kada sam tako raspoložena. Kada ne, eto me kod kuće zavučene u odaje, čitam knjigu.
Ali na ulici, nekad mi se desi i to neko fino prepoznavanje, povezivanje frekvencijama sa potpuno nepoznatim ljudima. Neko prolazi pored mene i pogleda me, ja pogledam tu drugu osobu, i taj pogled bude dubok, bude značajan, iako realno traje samo nekoliko sekundi. Povežemo se kratkotrajno, u glavni se stvore slike, seksualne, prijateljske, neko fino prepoznavanje, ti si sličan meni, divna odeća, koliko dobro izgledaš, mi pripadamo ovom gradu, pogled solidarnosti, erotska tenzija…
Više ne bežim od pogleda. Volim da otvorim svoje veliko oko. A pre svega volim sinegdohu. Veliko oko.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
