Svake godine pred ili malo posle dočeka Nove godine osvanu tekstovi o novogodišnjim odlukama, o statistikama odustajanja od njih već u prvoj nedelji februara, bilo da je reč o prestanku pušenja, izbacivanju slatkiša iz ishrane ili pronalaženja vremena za fizičku aktivnost. Ovaj tekst biće donekle na tom tragu, jer postoji razlog zašto volimio taj čisti, beli, novi list i zašto nas on motiviše da nešto menjamo.
Karakter je sudbina, i uglavnom je teško nešto kardinalno menjati, ali većina ljudi ipak pokuša, i taj prvi januar deluje primamljivo za tako nešto.
Poznajući sebe, znam šta mogu da očekujem, pa ekstremnih zahteva nema. Poenta je izabrati nešto od čega znaš da nećeš brzo odustati, a što ti znači. I tako sam na papir stavila nekoliko stvari koje bih volela da sprovedem u novoj godini.
Ono u čemu sam uspela prošle godine je da budem istrajna u čitanju i slušanju, da kad započnem neki podkast ili emisiju, da ih završim, da dođem do kraja. To zaokruživanje mi donosi ogromno zadovoljstvo. Čak i da nisam preoduševljena sadržajem, činjenica da nešto zaokružujem baš mi se dopada i nastojaću da to primenjujem i u ovoj godini.
U poslednjim danima stare godine sam letela sa mesta na mesto, da bih se videla sa raznim ljudima, da bih videla neke baš dobre izložbe. I vredi, čak i da nemaš sat vremena, nego petnaest minuta.
Lepo je ako imaš tri sata sa nekim da se družiš, ali počela sam da volim i cenim i sadržajnih petnaest minuta. Šta me košta da uđem u galeriju, koja mi je na putu i vidim izložbu? Ranije mi se dešavalo da ostavljam to za dan kad ću imati sat vremena, a onda je uopšte i ne vidim, jer zaboravim. A lako ćeš se vratiti i posvetiti nečemu sat, ako tih sat budeš imala.
Dopada mi se ta dinamika švedskog stola, da se sa svakim sretneš na kratko, da sve vidiš pomalo, da uzmeš tu korpicu sa kremom ili čeri paradajz, a ako imaš vremena sledeu put, sešćeš na gulaš, pire, vino i tufahiju.
Stvarno sam počela da uživam u momentu i to je možda najveće dostignuće prošle godine. I da budem prisutna tu gde sam. Ako sam u moru, želim da budem svesna talasa, ako sam na koncertu želim da me dotaknu note.
To je ponekad teško, teško je prikačiti se na sebe, kao na neki uređaj, lako odlutamo i lelujamo. Usresređenost na ono što se dešava je moje najvee dostignuće prošle godine, iako je, naravno genijalno kad lepo i kvalitetno odlutaš i uspeš da odsanjariš. Ali, znate na šta mislim.
Još jedna želja za ovu godinu mi je da budem aktina, i da ne propuštam lepe stvari, da budem radoznala i da probam, da ne budem rigidna, kakva nekad umem da budem, da mi posle ne bude žao što nisam otišla na restaurirani filmski klasik ili kratko putovanje, zato što me je mrzelo. Hoću svakog dana da radim ponešto lepo.
Još jedna divna stvar koju sam počela da praktikujem je odlazak u druge delove grada i istraživanje Beograda koji nije Zvezdara, Vračar i Dorćol. Sticajem okolnosti, u poseti drugarici na Banovom brdu ili udaljenijim delovima Novog Beograda, shvatila sam koliko zanimljivih mesta ima i koliko ne želim više da sedim na istim mestima stalno.
Banovo Brdo je na samo deset minuta od centra, a zašto ne bih otišla i do Banjice ili Kanarevog. Pre nekoliko godina sam imala ideju da, kad imam vremena sednem u svaki gradski prevoz i vozim se od prve do posledje stanice, da vidim šta sve ima, da islikam sve ono što mi se sviđa, da zabeležim stare zgrade, pre nego što ih sruše, da pišem priče skoro svakog dana, da beležim, čim mi padne na pamet, jer ću lako posle odbaciti. Najlakše je pocepati ili izbriati fajl.
Ali i ja imam jednu klasičnu novogodišnju odluku, a to je da u svoj svakodnevni život inkorporiram plivanje, što će značiti da ću biti prelepa, u formi, relaksiranija i da me neće boleti kičma.
A da li ću eć u prvim nedeljama februara odustati od svega, to javljam upravo tad, poražena time da je karakter sudbina, a da se navike teško menjaju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
