Iza svake uspešne žene stoji čopor drugarica ili bar jedan rodno osvešćen muškarac. Niko ne može sve sam i ne treba to da bude. Nemojte da vas zavaraju savremeni društveni pritisci koji nam govore da moramo biti petsto stvari odjednom. Ne moramo, a i ne možemo. Telefoni možda moraju to da budu, određene instant kafe, eventualno odevni komadi, dakle stvari. Stvari mogu biti višenamenske ali ne i živa bića. Pa čak i te stvari nisu podjednako dobre u zilion od svih svojih funkcija.
Ovo pišem podstaknuta time što sam nedavno shvatila da sam postala polu žena, polu mala firma. Radim ovaj frilenserski posao već neko vreme i hoću da ga radim efikasno i pošteno ali zaboravljam da sebe podsećam sa vremena na vreme da sam ljudsko biće, a ne mašina. Pa ipak, vremena su takva i sve ide ka tome da se naši životi automatizuju te da liče što više na proizvodnu traku sa automatizovanim komponentama. Neke stvari se moraju prihvatiti radi opstanka u današnjem svetu i traženja svog mesta u njemu ali neke ne bi smele, opet radi opstanka naših bića jer postojimo li ako izgubimo sebe?
Odbrambeni mehanizmi koje sam izgradila u formativnom dobu dosta su jaki i još uvek se borim sa tim glasom koji mi govori – “na ovom svetu se ne možeš ni na koga osloniti, ti si sebi sve što imaš, nikad ne zaboravi to.” Zbog toga vrlo držim do svoje samostalnosti. Ako ništa barem poslovne. Naravno da sam deo različitih timova ali sam na kraju uvek “sama svoj vlasnik” a to ima svoju težu stranu. Sama sam sebi menadžerka, knjigovođa, kreativna direktorka “sopstvenog brenda” pa tek na kraju i osoba koja zapravo proizvodi sve te, danas ih zovemo – sadržaje.
Pa opet, ništa ni od toga ne bih mogla sama da nemam partnera koji će da mi donese stvari iz prodavnice, koji će da mi skuva ručak, koji će da mi bude IT podrška kada kompjuter krene da mi riknjava jer čak ni mašine ne izdržavaju ovaj tempo. On dosta radi i na održavanju “naše kancelarije” tj našeg stana – nabavio je klimu, vodi računa o prljavom vešu…
Ali, on je isto tako i taj koji mi je psihološka podrška, ljubav, motivacija i smisao zbog kojeg se i trudim da istrajavam i privređujem našoj maloj zajednici kojoj privređuje naravno i on.
Dakle i kada možeš sve sama, zapravo, ne možeš sve sama. Jer prosto, nismo tako stvoreni. Socijalna smo bića, potrebni smo drugima i oni su potrebni nama. Da, prijateljstva i partnerstva umeju biti zamršena, pogotovu ako se u njih doda i zajednički posao. Pa ipak, u ovom ludom ludom svetu koji teži da nas sve zajedno pretvori u mašine možda je još uvek zajedništvo taj prostor koji nam može obezbediti otpornost na nemoguće zahteve. Na kraju, možda je i jedini realan zahtev da budemo tu jedni za druge, onaj koji celoj borbi daje ono najvžnije – smisao.
Bonus video: Kružne zgrade u Moskvi
Pratite nas i na društvenim mrežama:
