Srpska žena radilica – najugroženija živa vrsta

Stav 02. jul 202109:28
Podeli:
Gde su drugi kad si sama svoje sve?
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Imam veliku potrebu da napišem jedno veliko ljubavno pismo svim ženama radilicama u mom okruženju, a i šire. Svim ženama, zapravo. Ovima što osvajaju zlatne medalje, rađaju decu, drže cela domaćinstva na svojim leđima, preuzimaju i svoje i tuđe poslove u velikim i malim firmama jer njih niko nije učio kako da budu „mudonje“ i „ne daju“ na sebe.

Nekada, teme biraju svoje autorke a ne obrnuto, pa je tako ova ugrožena tema izabrala mene, ja sam samo stajala po strani i gledala. Zastala sam za trenutak i pogledala koja su sve čudesa žene oko mene, ali i u široj javnosti, sposobne da postignu, kako se bore, kako inspirišu, kako se u svemu daju iskreno, bez zadrške i bez skrivenih igrica. Skoro sve su žene koje znam – žene radilice. Rade li rade za svoju košnicu, rade ne pitaju, zuje stalno.

Malo se uzZzzuje kada osete pretnju, ako ih nepravedno pritisnu, ako nešto ne ide po planu ne njihovom krivicom ali se na kraju od njih očekuje da sve reše. Pa ipak, na kraju, nekako uvek završe posao. Naravno, sebi ne znaju da kažu hvala a ni bravo, radilice su tako programirane od malih nogu, a čini mi se, ne znaju ni drugi baš. Bojim se, kao i sa pčelinjom vrstom u ovom svetu, njihov rad se ne ceni dovoljno, a ako izumru biće kasno.

Zato se iskreno nadam da će ostatak sveta iskreno shvatiti vrednost i značaj žena radilica u ovom životu na Zemlji što ga delimo i koliko će strašno biti ukoliko se njihovo postojanje ugrozi nemarnim ponašaljem ljudi oko njih, potcenjivanjem, podrivanjem, ili jednostavno – slepilom i neshvatanjem da uopšte postoje i koliko su vredne u svakom smislu, ne samo u onom izrabljivačkom.

Ženama radilicama je potrebna vera i podrška ne samo kada nam donose zlatne medalje, već i kada nam govore o svojim zlostavljanjima uprkos svojim retraumatizacijama, a čak i tada, kao što obično žene radilice i rade, misle na dobrobit mnogo veće zajednice. Ne rade to da bi nahranile svoj ego, ne rade to da bi ih istorija pamtila, ne rade to da bi se po njima zvala ulica, nego rade to zato što tako treba, zato što tako osećaju da je ispravno. Jer neke stvari idu iz stomaka i iz srca. Da, da, čudna vrsta i ja kažem, nije ni čudo što ih tako mnogo potcenjuju i ne shvataju.

Pa ipak, opstanak je u pitanju zato ženama radilicama iskreno želim jedan evolucijki preobražaj, jedno otrežnjenje u shvatanju da ne moraju da nose svet na leđima, da nije njihova dužnost da su svima zaštitnice, da ne moraju emotivno da opismenjavaju baš svakog muškarca oko sebe već samo one koji to zaslužuju, da moraju konačno da krenu, ali zaista, onako suštinski da misle na sebe, da stave svoj opstanak na prvo mesto jer će tek osiguravanjem sopstvenog opstanka osigurati i zdravlje same zajednice.

Zato ženama radilicima želim sindikalizaciju, solidarnost i zauvek jake matice, toliko jake da ih svi trutovi na svetu gledaju sa strahopoštovanjem. Da umeju da glasno kažu ne svemu štetnom i jasno kažu da, onima koji to zavređuju i da samo takve primaju u svoje kraljvstvo.

Ovo nije tekst konfrontacije, ovo nije tekst ni o kakvom ratu polova ovo je tekst o jednom radu koji mora biti prepoznat za dobrobit svih nas, i koji mora biti podržan i koji iznad svega mora biti zaštićen. Ovo je tekst o opstanku i samoodržanju.

Šta ih toliko ugrožava, pitate se? Odgovor na to pitanje dobićemo ako iskreno odgovorimo na sledeće. Smatrate li da žene treba da budu plaćene za održavanje kuće i brige o potomstvu kao da su „regularno“ zaposlene ako ne i više? Odgovor pronađite u toj zamišljenosti ili svim eventualnim potpitanjima i komentarima koja su vam se narojila u glavi. E, od toga se treba zaštiti.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram