Jedan od najboljih osećaja na svetu je onaj kada posle nekoliko sati na visokim štiklama staneš na ravno. Kada ti taban dodirne tepih, njegovo orijentalno tkanje ili nežne rese. Nešto slabiji, ali opet predivan osećaj je i onaj kada sutradan te umorne noge uvučeš u nežne vazdušaste patike, koje kao da miluju svaku košćicu, kao da si nogu potopio u finu penu toskanskog sapuna.
Nisam verovala da će mi ovako rano u životu udobnost postati tako važna i da ću se okrenuti obući kojoj sam se smejala, a koju je moja mama dizala u nebesa – cipele sa srednjom štiklom, najbolje i za kičmu i za držanje i za poziciju noge. Mislila sam da će me ta staračka obuća videti tek negde kad budem šetala unuke, ali sve češće viđam i sasvim mlade devojke kako nose ovakvu obuću. Dakle, ne skroz ravnu, ali malo odignutu, taman i za eleganciju i za zdravlje.
Koliko sam samo vrtoglavih cipela i sandala kupovala, i u ranoj mladosti se uprkos lakom koraku i samopouzdanju mučila na štulama, misleći kako sam ženstvena. A protiv mene bili su svi nagibi ulice i svaki kamen, koji sam osećala pod cipelama uvek divnim i nepraktičnim, protiv mene su bile rupe i udubljenja, behatoni i kaldrme.
Nedavno sam prolazeći pored noćnog kluba videla grupu devojaka, koje su jedva hodale nabadajući po izlokanom asfaltu. I nisu mi bile smešne, a bogami nisam ih ni žalila. Doći će vreme kada će prestati. Kad imaš osamnaest lažeš roditelje da si se zimi dobro obukao, a onda izađeš u svilenoj haljini. Ali omatorićeš i nećeš više raditi stvari zbog drugih. Nosićeš ravno i potkošulju zbog sebe, želeći malo mira i zena, iza sebe ostavljajući hanzaplaste, rane i hladnoću.
Mada, ima i onih koje uvek nose visoko, pa kupuju i kućne papuče na štiklu, kao i onih koje moraju da nose takvu obuću svakodnevno zbog posla. Nosila bih ih i ja da me neko vozi sa mesta na mesto. Imam i drugarice koje se iskusno prezuvaju u kolima, ali ja ipak biram da jurnem napolje u nečem udobnom. Odlučim se nekoliko puta godišnje da pustim da se u moje meso zariju divni kaišići i prekinu mi krvotok, ali nisam naivna, tada elegantno sedim i pijem svoje piće u cipelama koje nisu za hodanje, već za poziranje, slikanje i šest koraka do kola. Moja stopala su stopala jedne Pepeljugine sestre, pa nekako nije ni strašno što ih neću izlagati pogledima fetišista, nisu ništa naročito. Naprotiv!
Ono što ipak ne prestajem da radim, bolesna od lepote je da na instagramu lupam srca na slike božanstvenih nepraktičnih cipela, malih remek-dela. Samo sada znam da ne moram i ne želim sve da ih posedujem, sa njima imam odnos kao sa preskupim egzotičnim destinacijama ili slikama u muzeju. Možda nekad… A onda odem da vidim kakvih novih lepih patika ima. i biram one koje mogu da se nose na suknju, a mama se ježi i moli me da ipak kupim staračke cipele, one famozne sa srednjom štiklom.
Šta bi tek rekla moja baka, ili prabaka, kako patike na haljinu, to nikako ne ide. Na suknju ili haljinu nose se ili cipele ili sandale, sve drugo je jeres. Kao što na patike nikako ne ide damska tašnica, kako se sad tako olako mešaju sportski i svečani stil? Sećate li se još iz devedesetih okoštale, izlizane odrednice i izraza sportska elegancija?
To je valjda značilo biti elegantan, ali na neki nonšalantan način, to je valjda značilo lepu košulju, mokasinu, dobre sunčane naočare. Verovatno je i za ljubitelje ovakvog stila bilo nedopustivo da se nose patike na čipkanu haljinu. Isto kao što je mojoj mami pojam stila kada se, potpuno logično, uklope cipele i kaiš. Naravno da će biti u istoj nijansi.
I sa jedne strane osećam nostalgiju prema nekom takvom modnom korektivu, ali mi je ipak draže što živim u doba svakojakih kombinovanja i kakofonije. Lepo je što se ljudi igraju i ne kombinuju cipele, mantil i kaiš u jednoj nijansi, što mogu da mešaju sve stilove koje žele. A kako mi je sve ovo palo na pamet?
Tako što je era matura, u kojoj je mnogo dece mojih prijatelja koji proslavljaju (uglavnom) malu maturu, izabralo da se za tu prigodu obuče nonšalantno i lepo. Većina njih je nosilo patike – zabavne, zanimljive, elegantne, klasične, sportske, razne patike i to i na odela, košuljice, pa i na elegantne haljine. I možda se nekom ne sviđa, ali je meni to super.
Dobro je da ti je udobno, da te ne steže, da uživaš i igraš. A ima vremena, nosiće se salonke i od imalina kožne, usijane italijanske cipele, nosiće se i visoke potpetice jednom, pa će i te nove generacije devojaka, a bogami i momaka znati da je jedan od najboljih osećaja na svetu kada skineš cipele i golom nogom staneš na ravno, na neki nežni tepih ili hladne pločice.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
