Kontinentalna putovanja

Tad sam coktala i prevrtala očima, i nisam volela zimu, jer je hladno, leto jer je prevruće, proleće jer su svi iznenada ponovo presrećni. Ali jesen, tu je uvek bila jesen, u jesen sam i rođena. Uvek sam je volela, volela sam njene boje, šalove i ešarpe, taj neki smiraj, a opet sam imala na umu da je to neki novi početak. Ali to me nije plašilo. Svi bi se vratili, ali bi se smirile i strasti i neka ludačka kompeticija ko je gde letovao i kako je ko izgledao u kupaćem. Svi smo mogli da se vratimo svojim košuljama, farmerkama, patikama i martinkama. Ulazili bismo u novi ring, to je bila ponovo škola, očekivanje da će bar prva nedelja biti bez nekih zadataka i projekata, ali uvek bi se našao taj jedan profesor koji je već prvog dana želeo da vam uništi život.

Zato je taj septembar bio najbolji ako studirate ili već radite, a bogami i kad nisam radila ništa bilo je divnih jeseni. To je, ako mene pitate najbolje vreme da se putuje. Ali onda dobijete dete koje ide u vrtić ili školu i ponovo vas neko izminira. Zato skidam kapu svojim roditeljima koji su redovno puštali mene, brata i sestru da se u školu vratimo desetog septembra, naravno, to je bilo zato što smo sa njima na moru, a oni ne bi da žrtvuju svoj lepi septembar na nekoj obali, a u školi se ionako ništa neće raditi (to su oni mislili). Da me ne shvatite pogrešno, ja volim da putujem uvek, nova ja je mobilna i veselija, nikakav namćor ili tumruk kao kad sam bila tinejdžerka. Verovatno bi mi se najviše dopala ona putovanja u januaru i februaru, ali u one teške egzotike – Meksika, Gvatemale i ostalo.

Ali ako izuzmemo to, ako nešto volim to je kontinentalno putovanje u jesen. To je moj sveti gral. Volim ja palme, plaže i sve ono u šta se kune devedeset posto ljudi, ali ne postoji ništa što volim kao relativno kratko kontinentalno putovanje u drugoj polovini septembra. I to je sve dostižno i čak vrlo jeftino. Više nisam nadžak koji samo frkće i ništa mu ne valja, sad možda i ponajviše (ah, kakva je vizionarka bila moja mama) volim cvetne pidžame, svetlosti, odnosno igru svetlosti i tame u nekakvom finom hotelu u Trstu. Jer to moje putovanje, zamišljeno, septembarsko i lako ostvarivo nije daleko. To su ona fina, kratka, prijatna putovanja u Beč, Budimpeštu, Trst, možda i u neki srednjeevropski grad, ili Sever Italije. To su ona putovanja na koja su išle i vaše mame i bake, ona koja se sastoje iz odlazaka u muzeje i na kafe i mnogo mnogo šetnje. I kvalitetnog sna.

Gimnastika za noge, lepa hrana, umetnost i razgovori o njoj, mislim da to više volim od bilo kod klasičnog letovanja, znam da sam u manjini, ali nije važno. Što bismo svi voleli isto?

I još na to kontinentalno putovanje i kontinentalni doručak, u malom butik hotelu u centru grada u kome ste, udobno i lepo, radost života, a pošto nije još previše hladno, onda može neki mantil ili parka, razgažene patike, ekleri i lepe građevine. Neke se stvari menjaju, ali ova je ostala ista. Ovo sam volela uvek, i onda kad sam sa mamom putovala u Pariz, Atinu ili Rim, da idemo u galerije i pijemo kafe. Mnogo toga se promenilo, ali radost jesenjeg putovanja ostaje nešto zbog čega mi titra srce, kao aparat koji je zapištao od previše gvožđa u mojim bordo lakovanim martinkama jednom u Vatikanu.

***

Bonus video: Najtoplija mesta na svetu