Kako je išlo vreme baš sam se menjala. Bila sam baš mračna tinejdžerka, nisam volela kad mama raskrili prozore da uđe svetlost, kad mi kupi cvetnu pidžamu, nosila sam bordo martinke (hvala njima i babama na čukljevima), crni krejon i flanelske košulje, baš sam bila grandž jedno vreme i ništa mi nije valjalo, naravno, kako to obično i biva u tom periodu.
Tad sam coktala i prevrtala očima, i nisam volela zimu, jer je hladno, leto jer je prevruće, proleće jer su svi iznenada ponovo presrećni. Ali jesen, tu je uvek bila jesen, u jesen sam i rođena. Uvek sam je volela, volela sam njene boje, šalove i ešarpe, taj neki smiraj, a opet sam imala na umu da je to neki novi početak. Ali to me nije plašilo. Svi bi se vratili, ali bi se smirile i strasti i neka ludačka kompeticija ko je gde letovao i kako je ko izgledao u kupaćem. Svi smo mogli da se vratimo svojim košuljama, farmerkama, patikama i martinkama. Ulazili bismo u novi ring, to je bila ponovo škola, očekivanje da će bar prva nedelja biti bez nekih zadataka i projekata, ali uvek bi se našao taj jedan profesor koji je već prvog dana želeo da vam uništi život.
Zato je taj septembar bio najbolji ako studirate ili već radite, a bogami i kad nisam radila ništa bilo je divnih jeseni. To je, ako mene pitate najbolje vreme da se putuje. Ali onda dobijete dete koje ide u vrtić ili školu i ponovo vas neko izminira. Zato skidam kapu svojim roditeljima koji su redovno puštali mene, brata i sestru da se u školu vratimo desetog septembra, naravno, to je bilo zato što smo sa njima na moru, a oni ne bi da žrtvuju svoj lepi septembar na nekoj obali, a u školi se ionako ništa neće raditi (to su oni mislili). Da me ne shvatite pogrešno, ja volim da putujem uvek, nova ja je mobilna i veselija, nikakav namćor ili tumruk kao kad sam bila tinejdžerka. Verovatno bi mi se najviše dopala ona putovanja u januaru i februaru, ali u one teške egzotike – Meksika, Gvatemale i ostalo.
Ali ako izuzmemo to, ako nešto volim to je kontinentalno putovanje u jesen. To je moj sveti gral. Volim ja palme, plaže i sve ono u šta se kune devedeset posto ljudi, ali ne postoji ništa što volim kao relativno kratko kontinentalno putovanje u drugoj polovini septembra. I to je sve dostižno i čak vrlo jeftino. Više nisam nadžak koji samo frkće i ništa mu ne valja, sad možda i ponajviše (ah, kakva je vizionarka bila moja mama) volim cvetne pidžame, svetlosti, odnosno igru svetlosti i tame u nekakvom finom hotelu u Trstu. Jer to moje putovanje, zamišljeno, septembarsko i lako ostvarivo nije daleko. To su ona fina, kratka, prijatna putovanja u Beč, Budimpeštu, Trst, možda i u neki srednjeevropski grad, ili Sever Italije. To su ona putovanja na koja su išle i vaše mame i bake, ona koja se sastoje iz odlazaka u muzeje i na kafe i mnogo mnogo šetnje. I kvalitetnog sna.
Gimnastika za noge, lepa hrana, umetnost i razgovori o njoj, mislim da to više volim od bilo kod klasičnog letovanja, znam da sam u manjini, ali nije važno. Što bismo svi voleli isto?
I još na to kontinentalno putovanje i kontinentalni doručak, u malom butik hotelu u centru grada u kome ste, udobno i lepo, radost života, a pošto nije još previše hladno, onda može neki mantil ili parka, razgažene patike, ekleri i lepe građevine. Neke se stvari menjaju, ali ova je ostala ista. Ovo sam volela uvek, i onda kad sam sa mamom putovala u Pariz, Atinu ili Rim, da idemo u galerije i pijemo kafe. Mnogo toga se promenilo, ali radost jesenjeg putovanja ostaje nešto zbog čega mi titra srce, kao aparat koji je zapištao od previše gvožđa u mojim bordo lakovanim martinkama jednom u Vatikanu.
***
Bonus video: Najtoplija mesta na svetu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
