Prošao je karantin, policijski čas u kafićima i klubovima, kao i nekadašnji strah od ljubljenja i grljenja. A i pipkanja u klubu.
Meni sezona izlazaka počinje tek sad. I to sa nelagodom.
Ja nisam, kao mnogi od vas, prošlo leto izlazila uopšte. U kafiće sam išla isključivo kada nije bilo mnogo ljudi i to u one sa visokim plafonima i velikiem rastojanjima između stolova. Ne govorim ovo da bih vam nabila na nos što ste izlazili, blago vama, nego čisto da naznačim koliko dugo nisam bila među ljudima. I kako sam se odvikla uopšte dinamike mnoštva ljudi i čak i od tog spontanog plesanja sa nekim u klubu.
Želim da naglasim da protiv plesanja u klubu nemam ništa, šta više, najbolji susreti su po meni upravo ti. Kada se neko spontano priključi, malo zaplešemo, i zatim ode – sve što je potrebno za dobar izlazak.
Ali…
Gužve su u klubovima. Svi smo jedva dočekali da sa nabeđenom idejom da više nema razloga za strah, izletimo i đuskamo celu noć do jutra i umornih nogu odjurimo u krevet. I ja sam. Kao i to da se našminkam, onako kako samo za izlazak to volim – sa puno šljokica i hajlajtera. Kao i to da obučem sve one haljinice koje su prošlo leto zjapile u ormanu. Da stavim iste te šljokice i na ramena i na ključne kosti i da zasijam po svetlom disko kugle – jer kakav je to klub bez disko kugle?
I tako sva srećna đuskam sa drugaricama, malo se sudaramo međusobno, malo sa drugim ljudima ali sve je to normalno. Dok u jednom trenutku ne osetih hladnu šaku na svojim leđima. I to tik iznad zadnjice, kako prelazi od levog burbega ka desnom uz reči: „Lepotice, može li samo malo da prođem?”
Odvikla sam se od ovoga, stvarno jesam.
U stvari, nikad se nisam ni navikla na ove nepotrebne dodire.
„Naravno da možeš da prođeš, ali mi nije jasno odakle ti ideja da možeš da me ispipaš toliko?” – na šta mi je besramno odgovorio: „Ne znaš ti šta je pipanje, ja sam samo želeo da prođem.” Ne druže, ja i te kako znam šta je pipanje, a to je upravo bilo to.
Uvek sam se oduševljavala likovima koji pored grupe devojaka u klubu prolaze sa podignutim rukama. Deluje ekstremno (uglavnom za neke od muškaraca sa kojima sam razgovarala, moram to da naglasim), ali svaki put bih osetila toliko zahvalnost i čak i pomislila da bi njegova majka bila ponosna na ovaj postupak. Jednostavno je, pak mnogima očigledno nemoguće. Jer sam isto to veče doživela da me je neko iznenada uhvatio za ramena, i to mokrim šakama – rekla sam sebi da su mokre jer je oprao ruke u toaletu, jer ne želim ni da dozvolim mozgu da me odvede na putešestvije mogućnosti zbog čega su sve te ruke mokre. I nije me uhvatio na sekund (što isto nije okej) nego je taj stisak trajao neko vreme, jer je pokušavao usput da prozbori sa mnom.
„Ćao devojčice, želeo sam da prođem, ali sada kada sam ti video lice mogu i da ostanem…”
– „Ne, ne možeš da ostaneš, ali možeš da me ne dodiruješ, hvala.”
Odgovorio je kao iz topa, i ne mogu da ne pomislim da mu se ovo već dešavalo. „Uu, al’ si opasna. Ne znam zašto si izašla ako ćeš biti nadr*ana”, reče, okrenu se i ode.
Znači, ja sam nadr*ana ukoliko ne pristajem da me neko dodiruje, a da ja to ne želim? Isto sam takva, ako ne želim da me neko iznenada spopada sa bilo kakvim neodobrenim dodirom. Izvinite, ako tražim previše.
Nije mi jasno u kom trenutku je postalo najnormalnije da muškarac koji želi da prođe pored neke devojke, obavesti je o svojoj želji – prelaskom ruke preko leđa. Ili pipkanjem po ramenima. Hvatanjem za struk. Čak i stisak za ruku mi nije jasan. Toliko drugačijih načina za prolazak postoji, zar ne? Istražite malo i po netu, sigurno ima drugačijih mogućnosti za prolazak, a da se pritom devojka ne oseti ugroženo. Jer ovi primeri koje sam navela su lajtmotivi noćnog života i u bukvalnom značenju – lajt. Što znači da se i te kako dešavalo da me neko uhvati za zadnjicu, ali eto nije u skorije vreme.
I možda vam je više muka da slušate o seksualnom napastvovanju i zlostavljanju, ali i nama je muka od straha koji osetimo kada nam se stranac napeto obrati na ulici (čak i po danu). Kao i od muških ruku koje nas iznenada dodiruju i vrlo često prelaze preko tela poput hobotnice koja se kači na greben. A samo su u prolazu.
I znam, žene se samo nešto žale. Feministkinje mrze muškarce. „Ne sme više čovek ni da priđe devojci normalno.” I ostala baljezganja prosečnog muškarca. I namerno ne govorim prosečnog Balkanca ili Srbina, jer verujte mi svuda u inostranstvu gde sam izlazila, isti je slučaj. I da, možete da priđete normalno. I ne, ne treba da se ljutite, raspravljate i navaljujete ukoliko vas neko odbija. I to što devojka ima osmeh na licu, vrlo često može da znači i da joj je ekstremno neprijatno, ali iz straha koji neminovno postoji, ne sme da vam odbrusi. Te na vaše pipkanje struka poskoči i odgovori sa osmehom: „U redu je.”
A nije u redu. I nikada neće biti u redu.
Bonus video: Maler dana
Pratite nas i na društvenim mrežama:
