Ubananila me korona totalno.
Evo, koliko već ima da svi možemo potpuno normalno da se krećemo, da ne čujemo baš toliko često da se ljudi oko nas razboljevaju i kače koronu, a ja… ja sam odbijala da izađem…
Ne znam više ni sama zašto. U jednom trenutku smučile su mi se žurke, gužve, a iskreno i muškarci. I ne, nisam mrziteljka muškaraca, ali sam iskrena mrziteljka pijanih, nadrogiranih muškaraca koji se na žurkama šetaju bez majica i onako znojavi ti se lepe na telo uz pitanje: ‘Seko, hoćeš da popijemo piće?’
Ne, neću.
I pre nego što sam se zaljubiška, izlaske sam svela na minimun, a od tada je izlazak bio samo neka obaveza prema ekipi koja se okuplja jednom u šest meseci ili nalet energije zbog kog sutradan uvek zažalim. Ako ne već i to veče.
Elem, pandemija, zabrane, socijalna distanca, anskioznost, rak – sve me je to sprečilo da negde živim svoj život potpuno normalno, pa da čak i sa ukidanjem mera uplivam ponovo u normalan društveni život. Tako da se prošle subote potrefilo da sam posle dve godine (možda i više) po prvi put izašla.
Bila sam u jednom beogradskom klubu, muzika je bila srednja žalost, alkohol je bio razblažen i ništa mi nije bilo jasno, jer su svi oko mene – đuskali.
I verujte mi na reč, bila sam u sasvim dovoljno klubova u životu i mogu vam reći da nisam videla da svi toliko đuskaju. I to u tipa deset uveče.
Celo veče mi niko nije prilazio, niko me nije smarao i nekoliko puta sam odlazila u ogledalo čisto da se pogledam da se možda onako pomalo cirke nisam sva razmazala. Pa bila neprivlačna. Da, moj ženski pileći mozak, da se razumemo, i malo cirke – je razmišljao tako.
Elem, naišlo je tu par dobrovoljaca i ubrzo sam smetnula sa uma taj strah, a malo me je i tešilo to što nosim maskaru Emine Jahović koja se, druže, nikad ne razmaže.
Nekoliko trenutaka, ili se bar meni tako činilo, kasnije, drugarica je odlučila da ide u lov. Dečko je delovao simpatično, nosio je kariranu košulju i kargo pantalone, utvrdile smo da je strejt i sa prosipanjem čaše vode za njom poželele smo joj sreću. Otišla je, popričali su malo i vratila se – pokisnuta.
„Jao, mnogo si slatka, ali večeras sam izašao sa drugarima, nismo dugo, pa smo se dogovorili samo mi da blejimo” – rekao joj je. Ravno u facu.
Izgovorio joj je klasičnu žensku rečenicu koju sam izgovarala nekoliko puta u toku svake večeri, a izlazila sam i po tri puta nedeljno: „Sori, sa drugaricama sam večeras”… Iskreno sam bila u fazonu svaka čast, jednom rečenicom mi se vratila vera u muškarce.
Ona je ubrzo zaboravila na incident, a ja sam razmišljala kako nikad u životu nisam videla svojim očima da je neko bilo koju moju drugaricu u klubu odbio. I da, ni oženjeni, ni zauzeti. Nijedan muškarac nikad.
Do sad.
I meni nešto milo. Kao da ste svi kolektivno stekli više integriteta u mojim očima.
Dok ponovo nekad ne odem na nudističku plažu.
***
