“Vidi kako je stala, je l sam ti rekao još pre kilometar da je žena za volanom!”, “Pogledaj je, majke ti, šta radi”, “Pa gde si pošla, pametnice?”…. Tako nas nagrađuju u saobraćaju, jer – mi kao nismo sposobne da vozimo i samo se tu nešto mučimo.
Kao, u genetskom kodu nam je urezana nekakva falinka koja se posebno ispoljava u saobraćaju. Volimo da stanemo na sred puta, volimo da se parkiramo satima i, zamislite, to samo mi radimo. Muškarci nikad. Oni su po rođenju predodređeni da volanišu. Svi do jednog.
Sad kad sam se malo ispraznila, da kažem šta je po sredi jedne prilično škakljive teme. Uskoro će 15 godina da se profesionalno bavim automobilizmom i ova tema tiho gori godinama. Posle svih istraživanja i statistika koje sam pratila, posle svega o čemu sam tokom godina pričala sa profesionalnim vozačima i vozačicama, instruktorima vožnje, trkačima, ali i psiholozima i neurolozima, svi smo došli su do istog zaključka – nisu žene rođene sa nekakvom greškom koja im ne dozvoljava da dobro voze, već one žene koje vožnja ne interesuje – voze lošije. I naravno, to je primenjivo na sve polove.
Pročitajte još:
Prosto je. Zamislite samo kako radite bilo šta što vas zaista ispunjava. To radite dobro, je l? Ako vas zanima pisanje, unećete se u to, uživaćete i to će najčešće ispasti dobro. Ako vas stvarno zanima slikanje, pričanje, šminkanje, istraživanje, slušanje drugih ljudi, pevanje – tome ćete se posvetiti i to ćete raditi dobro. Čak i ako niste talentovani, vežba je uvek lek.
A sad zamislite kako radite stvari koje vas ne zanimaju, koje vas ne ispunjavaju, za koje vas baš briga. Pa, najčešće ćete takve stvari da radite loše koliko god često ih ponavljali. Ne žena, nego svaki čovek.
Ako me ne zanima slikanje, a moram svaki dan da naslikam po jednu sliku, to će, verujte biti tek toliko da je naslikam. A uz to ću se i namučiti. Ako me ne zanima da uredno vodim evidenciju o plaćenim računima, to znači da će neka tamo fioka biti kupus od ubačenih papira. Ako mrzim da idem u šoping jer ne podnosim da se presvlačim u skučenim kabinama, a moram da kupim nove farmerke, čak i to može da ispadne loše jer sam zbrzala i otišla kući sa odećom koju možda nikad ne obučem.
Tako i ova tema otkriva da neke žene, ili većinu njih, vožnja automobila jednostavno ne zanima. Ne interesuje ih ama baš. I to je ok. One žele da se prevezu, žele da ih vozilo posluži u praktičnom smislu, ali ih vožnja kao takva ne privlači i voze samo zato što moraju.
Ako sada kažete: “Pa ako ne zna dobro da vozi to je rizično“, statistike koje se vode svuda u svetu će vas razuveriti. Brojke u Evropi, ali i Srbiji kažu da su žene opreznije u saobraćaju od muškaraca, žene učestvuju u manjem broju udesa, a i plaćaju manje kazni. Dakle, to što ne uživaju za volanom i što ne misle da im je to produžetak, reći ću karaktera, nije ih sprečilo da budu svesne i da paze.
Dok, sa druge strane imamo veći problem – lažnu sigurnost, koja je mnogo opasnija i ima mnogo teže posledice kada se previše samouvereno ponašamo za volanom. I zapravo je to loša vožnja. Pa opet, da li redovno čujete da žene u saobraćaju viču na muškarce sa: “Uspori majmune, pobićeš nas“, “Lakše bre malo idiote, ne loži se“? Ni ja. Ali zato redovno čujem: “Ajde bre vozi glupačo“, “Hoćeš li se uparkirati ženska glavo“ itd… Naslušala sam se i kojekakvih presmešnih analiza: “Žene stanu tamo gde hoće i upale sva četiri migavca jer su sebične i baš ih briga za druge“ (kao da to muškarci ne rade), “Žene se prirodno ne snalaze u prostoru i zato ne umeju ni da se parkiraju“, “Žene imaju mentalna ograničenja da voze“.
Ne zaboravite da u auto-moto sportu postoje žene koje kidaju, jer nema toga što žena, odnosno čovek bilo kog pola, ne može da uradi ako ga to zaista zanima. A to što je manje žena u fazonu vožnje i automobila, ne znači da su fizički ili mentalno nesposobne za to.
Ko više besni u saobraćaju
Čitala sam i neka psihološka istraživanja i tome ko je skloniji da pukne od besa u saobraćaju. Znate ono kad vidite čoveka kako peni i bacaka se u malenoj kabini automobila dok stoji u saobraćaju jer mu se neko ubacio ispred. Osim što izgleda smešno, psiholozi kažu da je reč o ljudima koji nisu evoluirali do nivoa da mogu civilizovano da se nose da presecanjem puta. Neko im je preprečio put, sprečio ih je da se kreću napred, a krenuli su u lov (a znamo koji pol je više lovio) po hranu, danas novac… Tako burno su reagovali pećinski ljudi jer im je presecanjem puta egzistencija bila ugrožena. A ne par minuta vremena u kolapsu u gradu.
