Sve češće kad fotografišem, fotografišem predele bez ljudi, samo arhitekturu ili prirodu. Naravno, izuzimam one zabavne selfije s prijateljima o nekim zabavama. Ali, na primer, kad sam na putovanjima nemam više poriv da me neko fotografiše pored neke čuvene građevine, kao što je to bilo ranije kada su me fotografisali pored Gaudija ili Ajfela. Izgubio se taj poriv da dokažem da sam negde bila, više volim da beležim, da moje prisustvo bude pritajeno, da budem iza kamere.
Imam nekoliko prijatelja koji se ozbiljno bave fotografijom, imaju dobre aparate, prate tehnologije ili se pak vraćaju starim kabastim ili nasuprot tome polaroidima. I zaista imam neko specijalno uzbuđenje kada me oni fotografišu, jer nije nešto što tek tako može da se samo jednim klikom obriše, nego vraća fotografiji onu neku trajniju vrednost.
Nikad neću zaboraviti prvu fotografiju moje bake, koju je otac, sa ostalom decom odveo u fotografsku radnju. Sudeći po fotografiji i po godinama moje bake to je bio kraj dvadesetih prošlog veka. Njene oči su velike i iskolačene, jer je bio imperativ ne trepnuti. Kao da povratka nema, fotografija se radi samo jednom, jer ima mnogo dece, nije tu samo moja baka, već i njena braća i sestre. Tako su se radili i oni divni porodični portreti, gde se ljudi, ma koliko siromašni obuku najlepše što mogu i odu pred čoveka koji se onda pokriva preko glave onom crnom maramom i bum!
Da nije tako ne bih znala kako su izgledali, i zato mi je mnogo drago zbog njihove odluke da se fotografišu. Tako znam na koga imam velike oči, kojima posmatram oko sebe divlje rastinje i gigantske opeke, i fotografišem ih, i u tome uživam. Dovoljno je mene, ako sam iza kamere, odnosno aparata, mobilnog, jer ipak nisam fotograf u užem smislu te reči. Za mene je dovoljno da mi je kamerica na telefonu dobra i onda, barem za mene, nastaje magija. Volim da beležim obično i neobično, ali najčešće bez ljudi. Kao da prizivam neku apokalipsu gde ljudi neće ni biti. Ali mislim da nije u tome stvar, već mi prija mir onoga što stoji, ili tek ponekad leluja, nečega što se ukotvilo i zauzelo neko svoje mesto. Stare zgrade koje su tu od dvadesetih, kad se prvi put fotografisala moja baka, ili od trinaestog veka, vidi ovu baziliku, vidi ovaj prelepi manastir.
A odakle je krenulo gotovo sve – pomalo od od toga da sam mislila da ja imam najviše fotografija na svetu, jer su me moji roditelji stalno slikali, u svim mogućim situacijama. I onda bi nastupilo ono specijalno uzbuđenje kada sam čekala da tata prođe kolima i uđe u fotografsku radnju, sećam se, bila je ta jedna kod Podvožnjaka, da uzme razvijene fotografije i da mi ih, da ih do kuće pregledam dok se vozimo. To je jedno od uzbuđenja koje se ne može meriti ni sa jednim, ono je autentično, i za nas koji ne razvijamo fotografije, pripada nekom prošlom vremenu.
Šta me je još navelo da pišem o fotografiji? Taj drugi pogled, pogled kroz objektiv, i jedan neobičan film o još neobičnijoj personi, koji mogu da gledam još sto puta. Reč je o dokumentarcu o Vivijan Majer, dadilji i prikrivenoj fotografkinji, koja je beležila svakodnevni život pedesetih u američkom predgrađu. Kakvo je blago ostavila. I možda je želela da ga niko ne nađe. A možda i jeste. Priznata i otkrivena posle smrti, zagonetna i mistična, obična žena sa neobičnim okularom Majer je civilizaciji, i meni, ushićenoj njenim fotografijama, učinila uslugu. Pogldajte ovaj film, koji otvara svetove i čini da se zaljubite u fotografiju, ako već niste.
Zanimljivo je da je kao i ja, Vivijan retko fotografisala sebe. Gotovo nikad. Zato je mene posebno dirnula fotografija u kojoj ona fotografiše svoj odbljesak u izlogu neke radnje, i ima opet taj zagonetni osmeh, kao da nas je prevarila, kao da se igra, jednako kao deca koju je čuvala i kojima je bila dobra dadilja, dok je fotografisala i stvarala katalog autentičnih vizualnih svedočenja o miru i nemiru dvadesetog veka.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
BONUS VIDEO: Kako do pozitivnih misli
