Besna keva se bavi se knjigama, svojom decom i želi da postane jogina jednog dana, kad poraste.
Šalje mi drugar, iz najbolje namere, pre neki dan članak o tome kako savremen čovek da bude zdrav. Članak je, naravno, kolažna copy/paste teksturina o posledicama stresa u svakodnevnom životu. Izmešano je sve: i burn out na poslu, i korona, i šta treba i ne treba jesti, a onda, eto prosvetljenja i mudrog saveta koji me je momentalno doveo do ključanja – meditirajte u toku dana i vežbajte!
Oh, dobri autore ovog teksta, bilo originala, bilo ovog zadatka u obliku ispuni-normu-karaktera, kaži mi, dobri duše iz virutelne boce KAKO, kako ja, obična žena i mama dvoje osnovaca, koja živi sama s njima, KAKO, KADA i GDE to da izvedem? Ne, nemam psa, ne mogu da ga izvedem u šetnju i trčkaram pored njega izlokanim beogradskim trotoarima na kojima svi zimi izvodimo slalom među jezerima vode. Ne, moja mama nije u stanju da redovno, u tačno određeno vreme, bude sa svojim unucima dok ja vozim trenažni bicikl, dižem tegove ili radim jogu.
Ne, ne mogu da se zatvorim u svoju sobu jer su moja deca razvalila sve brave i kvake u stanu, treskajući vratima kad ih obuzmu tantrumi, a ako se zaključam u kupatilo sigurno će imati neki jako dobar razlog da lupaju na vrata, zapomažu da ih pustim unutra jer moraju nešto hitno da mi saopšte ili, opravdano, žele da sednu na vece šolju.
Ne, ne mogu da pustim neki od YT videa Robertinog Gyma, jer sam prošli put merila: za 35 minuta koliko je trajao jedan Robertin čas, moj sin me je prekinuo ravno šest puta, bilo zato što mu je bilo dosadno, bilo zato što je imao nešto veoma bitno da podeli sa mnom, bilo zato što je izvodio neku ekstremno opasnu aktivnost na terasi dok sam ja radila trbušnjake na podu…
Na meditaciju neću ni da se osvrćem. Recimo da bih za tu aktivnost imala slot od 17 do 17:30h kada izlazim sa posla i pešačim do kuće, ali tada obično moram da podnesem raport mami, da zovem kuću da pitam šta treba da kupim, da pozovem drugaricu da čujem kako je, da odem u prodavnicu i kupim ono što mi je naručeno/nedostaje u kući, pozovem dečka (ako ga imam) ili prosto – praznim glavu. Dakle, taj slot nije praktičan, a ne mogu ni da sedim tada. Ne sedi mi se posle osam sati sedenja u kancelariji.
Uveče, kad anđeli zaspe? Hah, pa zaspim i ja sa njima.
Ujutru, pre nego što se moje krofnice i ćuftice probude? Hm, to znači da treba da ustanem u 5:30… nikako.
Opterećena idejom o tome da ne brinem dovoljno o sebi (i bez dušebrižnički poslatih članaka), mnogo sam razmišljala o tome šta mi najviše prija i kako da se izventiliram kad su mi kretnje ograničene. O tome sam razmišljala, naravno, samo u trenucima kretanja od tačke A do tačke B (kuća-škola-posao-kuća-dečja aktivnost-kuća). Tokom tih intervala javljala mi se samo jedna skromna ideja: da pozovem dve drugarice, koje su podjednako same u svom majčinstvu i poslovnoj borbi, da se kamufliramo u glamurozne MILFare i nataknemo na neki fensi šank.
To smo više puta izvele, i svaki put nam je bilo odlično. Samo, ne lezi vraže: nije nam nikada prišao neki podjednako glamurozan solo tata, niti neki neodoljivi milenijalac, niko nam nije poslao piće, niko nije započeo konverzaciju sa nama. Daleko od toga da smo neupadljive, tihe ili zapuštene keve. Naprotiv.
Ali o tome neki drugi put. Beogradski muškarci zaslužuju poseban tekst.
***
Bonus video: Joga vežbe
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
