85 posto

Stav 18. jul 202110:14
Podeli:
Ana Vučković Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Istraživanja psihologa Univerziteta u Riversajdu u Kaliforniji kažu da se 85 posto onoga o čemu brinemo neće dogoditi, tako da brinemo uludo. Iako odmah možemo da se uhvatimo za onih preostalih petnaest posto, a petnaest nije malo, ako je ova pretpostavka tačna. relativno je utešno znati da je čitavo more naših tamnih misli samo uobrazilja koja se neće tek tako ovaplotiti u stvarnosti. Verovatno ne.

Postoji taj termin overthinking, od koga, ako pitate generacije rođene pre pedesetak godina oni nisu patili. Ili su samo retki pojedinci razmišljali previše, sebe morili milionima potencijalno loših scenarija.

Pripadnici ove generacije reći će vam da se previše unosite, da previše razmišljate, a da su oni jednostavno živeli, da su preduzimali akcije, radili, išli okolo, ali da nekako nisu imali vremena da tek tako lupaju glavu oko ovoga ili onoga što su rekli ili na šta su pomislili.

Svakome ko vam to kaže samo pomenite fiktivnog, ali opet tako stvarnog Baneta Bumbara, koji iako je nešto stariji ipak spada u generaciju koja bi trebalo da je radila, a ne tupila. E pa, ako je neko previše razmišljao i za ono i ono postavljao milion teza, to je Bane Bumbar, koji je baš zbog toga postao tako voljen televizijski lik.

Lepo je imati bujnu maštu, ali nekad stvarno može da vam poremeti miran san. Znate ono kada legnete u krevet i po glavi motate neke teze i ideje, neke benigne i svakodnevne, a onda se samo uvuče crv, pojavi prinudna slika, setite se rečenice, nešto što ste izrekli, a nije trebalo, evo to je već otišlo dalje i vi ćete biti posramljeni, ismejani, istisnuti iz društva.

Već vidite sebe kako ste najgore kažnjeni, izbacivanjem iz polisa, već sebe vidite van zidina. Da, u tom mejlu je trebalo biti odsečniji, jer ovako nije izrečena poenta, ponovo me neće shvatiti kako valja. Lepo je pevao Vlatko – pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam. Eto, i Vlatko je znao šta je naknadna pamet. Onda sebe smiruješ time da ni drugi nisu toliko promućurni, ali da, baš ta osoba na poslu jeste, i baš ta prijateljica jeste, i shvatiće nijansu u vašem tonu ili izbor reči u datom trenutku pogrešno.

Posebna disciplina je razvijanje uznemirujućih scenarija o stvarima koje se nisu ni dogodile a koje slede. Ja tako vrlo često razmišljam o nekoj poslovnoj ponudi ili predlogu u gigantskim razmerama – da li ću da, ako ovo prihvatim morati da se selim, da menjam posao, koliko ću imati slobodnog vremena, ja smislim celu dramu oko sega, konsultujem se sa svim postojećim ljudima oko sebe, nametnem to kao centralnu tezu svog života, a onda se ispostavi da me je neko samo možda imao u vidu, ali možda i ne, jer je sve to fluidno.

Ali ja ću u svojoj glavi već sve iskonstruisati, tobože da se ne iznenadim ishodom, da buem spremna, da budem sigurna da baš to želim. To se u našem narodu zove – trčati pred rudu, ali neki ljudi su jednostavno takvi. Možda zato što vole da kontrolišu situaciju ili se opet poenta krije u narodnoj misli da se ne treba previpe radovati, jer odmah iza stoji nešto loše, jer ne može doveka da je dobro.

I to nas možda čini anksioznim, mi razmišljamo kako da se postavimo, kako da ne uprskamo, kako da budemo ono što želimo. Nekqad samo u vazduhu osećam da nije dobro, i da se približava taj neki događaj u kome neću dobro proči.

Na sreću, imam i radar za lepo, umem da se radujem, da prepoznam dobru vibraciju, pozitivnu frekvenciju. Eto bar nešto. I zamima me ako je istraživanje pokazalo da nam se 85 posto lošeg o čemu mislimo neće dogoditi, koliko će onog lepog što priželjkujemo stvarno da bude, da nas obraduje i učini život vrednim življenja.

***

Bonus video: Već viđeno

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram