Osmehni se, proći će. To nije samo fraza. Jer pokreti lica mogu prevariti naš mozak i trenutno popraviti raspoloženje. Tako kaže (neuro)nauka.
Kada kažemo da je najbolji način da se nosimo sa životom – da ga prihvatimo sa osmehom, ne izgovaramo samo jednu uobičajenu frazu. Nauka koja proučava nervni sistem prepoznaje naviku osmehivanja kao jedan od najjednostavnijih i najefikasnijih načina da mozak podstaknemo na lučenje takozvanih hormona sreće – endorfina i dopamina, a istovremeno smanjimo nivo kortizola, ozloglašenog hormona stresa.
Naravno, neko će reći da osmeh nije dovoljan da otera tugu i da bi pokušaj da se osmehujemo dok smo tužni bio samo prisilno pomeranje mišića lica, koje ne može uticati na naše raspoloženje. Ali, da li je to zaista tako?
Zapravo, ideja da se forsiranim osmehom možemo osećati makar malo srećnije ili manje tužno ima čvrstu naučnu osnovu – i to ne od juče.
Plačemo jer smo tužni ili smo smo tužni jer plačemo
Još Čarls Darvin je 1872. godine zapisao da fiziološke promene izazvane emocijom imaju direktan uticaj na samu emociju. Konkretno, smatrao je da podražaji iz perifernog nervnog sistema (npr. pokreti mišića lica) direktno utiču na emocionalno iskustvo.
Baš kao što nas radost tera da se osmehujemo – i samo osmehivanje, čak i kada je mehaničko, može izazvati osećaj radosti. Dakle, lažni osmeh može barem blago uticati na naše raspoloženje. Ukratko, prema Darvinu: ne plačemo zato što smo tužni – već smo ponekad tužni jer plačemo.
Eksperiment sa olovkom među zubima
Poznata kao hipoteza o facijalnom fidbeku, Darvinova teza imala je uspone i padove poslednjih 150 godina. Dok su je neki prihvatili kao potpuno objašnjenje ljudskih emocija (npr. nema radosti bez osmeha), drugi su je odbacili kao apsurdnu.
Sve do 1988. godine, kada su tri američka psihologa sprovela eksperiment koji je pokazao da Darvinova ideja nije bila tako luda.
Učesnici su podeljeni u tri grupe i zamoljeni da gledaju humorističke slike pod različitim uslovima:
Prva grupa je držala olovku među zubima – što im je mimikom oponašalo osmeh.
Druga grupa je držala olovku među usnama – što im je onemogućilo da se osmehnu.
Treća grupa je držala olovku u ruci.
Rezultat? Prva grupa je slike ocenila kao najsmešnije, što potvrđuje da forsirani osmeh može pozitivno uticati na emocije koje doživljavamo, piše Vogue.it.
Možemo li prevariti sopstveni mozak
Iako jedan eksperiment nije dovoljan da razreši sve dileme, rezultati podržavaju ideju da se forsiranim osmehom može “prevariti” mozak.
Kako objašnjava Lurdes Ramon, psihološkinja iz klinike Palasijet u Španiji: „Mozak pridaje ogroman značaj ponašanju mišića lica, naročito oko očiju i usta. Mozak pokušava da uskladi raspoloženje sa izrazom lica, pa ono što nazivamo ‘dobar izraz na lošu situaciju’ zaista može biti efikasna strategija kada stvari ne idu kako želimo.“
Samo uobičajena fraza? Ramon misli drugačije.
„Kada se osmehujemo, povećava se lučenje endorfina, neuropeptida, dopamina i serotonina. Zajedno, ovi hormoni mogu inhibirati lučenje kortizola, smanjiti stres, usporiti rad srca i povećati produktivnost. Sve to pomaže neuronima da svet vide u boljem svetlu.“
Osmeh – tajna dugovečnosti
„Smeh je za budale“, govorili su stari Rimljani, ali kineski taoisti su smatrali da leči dušu i produžava život.
I izgleda da su bili u pravu: istraživanje sa Univerziteta Vejn Stejt (SAD) objavljeno u časopisu Psychological Science Online First pokazalo je da ljudi skloni osmehu žive 4–5 godina duže od onih koji se retko smeju.
Zato se možemo zapitati – da li je i to razlog što su stari Rimljani imali izuzetno nizak životni vek, čak i za tadašnje standarde?
A kad nam nije do osmeha?
To, naravno, ne znači da je tuga zabranjena emocija – sasvim je normalno da postoje dani kada nam nije do osmeha.
Prema rečima Ramon: „Tuga je emocija vredna poštovanja. Ono što je važno jeste da budemo svesni da u osmehu imamo dragocen resurs. Na nama je izbor – možemo se suočiti sa izazovima osmehom, ili odabrati da u tom trenutku osetimo tugu, bes, umor… I ponekad su te emocije korisne. Najvažnije je znati da možemo učestvovati u oblikovanju sopstvene svakodnevice.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
