Jedna od najtežih životnih situacija je teška bolest roditelja, zbog koje naša majka ili otac više nisu u stanju da se brinu sami o sebi. Pred nama je onda veliki izazov i kriza koja može da ostavi duboke posledice po naše sopstveno mentalno zdravlje.
Koji je najzdraviji način da se nosimo s takvom situacijom, otkriva terapeutkinja Snežana Milčić.
Kako sačuvati sebe
Psihološkinja navodi da postoje dva važna izvora podrške – lični i instituacionalni.
„Lična podrška su prijateljstva, način provođenja slobodnog vremena, način na koje osobe sebi organizuju predah i dokolicu – da ne budu sami u svemu tome. A važna je i podrška institucija ili možda čak plaćena pomoć“, kaže Milčić.
Naravno da ne može svako sebi da priušti profesionalnu pomoć, situacije su dosta različite za one koji strepe za svoju egzistenciju i imaju dodatne probleme, podseća terapeutkinja.
Međutim, za mentalno zdravlje je najvažnije to kako je osoba navikla da organizuje svoje vreme.
„Ukoliko osoba u svom ranijem periodu života nije naučila da pravi predahe, da uvede ritualnu razonodu ili dokolicu, predstoji joj veliki zadatak da modifikuju svoje ponašanje. Trebalo bi da ponađu nove načine i tehnike kako bi uspeli da izađu neoštećeni iz cele te situacije“, kaže.
Druženje, čitanje, šetanje, posvećivanje dobrotvornim stvarima, vežbanje, volontiranje – to jesu dobri načini da sačuvamo svoje zdravlje, savetuje Milčić.
„Osobama koje vežbaju, imaju hobije i druže se – njima lakše pada sve to i mogu dugoročnije da se posvete nego osobe koje imaju samo brigu o roditeljima“, kaže.
Zatim, naravno da je okej da tražimo i prihvatamo pomoć – ali opet, to dosta zavisi od naše životne situacije. U disfunkcionalnim porodicama, ako se pita za pomoć, često dolazi do veće krize.
„Ukoliko nismo pravili veze s prijateljima gde smo se družili ili pomagali jedni drugima, potpuno je nezgodno da ih uključujemo u taj deo života. Ukoliko jesmo, to je sasvim prirodno: da naši prijatelji, supružnici ili skoro odrasla deca, da se svi uključe u brigu o ostarelom roditelju koja sada zahteva više brige i truda“, jasna je Milčić.
Griža savest i dostojanstvo
Zbog nervoze, bola i nestrpljenja, neretko je da izgubimo živce i uđemo u konfliktnu situaciju s roditeljem. Kako ćemo se nositi s osećanjem griže savesti, zavisi od našeg prethodnog odnosa s roditeljima.
„Teško je izboriti se sa tim. Ali, setimo se da kada na decu vičemo i zabranjujemo im, to činimo iz ljubavi. To isto radimo sa roditeljem koji u tom trenutku zbog demencije ili starosti nije u stanju da neke stvari razume ili shvati. Ako tada izgubimo živce, to nije problematično“, ukazuje Snežana Milčić.
Isto tako, terapeutkinja podseća da ne treba da se osećamo odgovorni da roditelje sačuvamo od nedostojanstvenih situacija koje donose bolest i starost.
„Starost je takva kakva je. Kada vidimo svog oca u pelenama, pomislimo da ne treba da se suočava s tim. Ali ne treba uzimati teret da mi treba da čuvamo dostojanstvo svog roditelja. Ako dođe do pelena, to je to. Kad uzimamo previše na sebe, da ćemo mi to da rešimo, javiće se osećanje krivice. Jako je važno ne prezuzimati taj teret, jer mi smo tu i već radimo sve što treba da radimo“, kaže Milčić.
Najzad, čak i u mračnoj situaciji bolesti roditelja, može se izroditi nešto dragoceno za naš život.
„Roditelji i deca koji nisu bili povezani u toku odrastanja, mogu sada da se povežu i da urade nešto što se u psihoterapiji zove „nedovršeni posao“. Ono što se dešavalo u ranom detinjstvu i mladosti može sada da se popravi. Svaka kriza koja se dogod i može da proizvede dobre stvari – i da se na kraju oprostimo na neki sasvim drugačiji način nego što je bio naš zajednički život. Da se uradi nedovršeni posao, da se ne radi kasnije s psihoterapeutom, i da se čovek ne preispituje“, zaključuje Snežana Milčić.
***
Bonus video: Poznate mame u borbi za staraljestvo nad decom
Pratite nas i na društvenim mrežama:
