Paulina Manov Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Samo oči Pauline Manov imaju tu neverovatnu moć da nam dočaraju emocije od kojih srce „prepukne“. Ova maestralna glumica ponovo je pod svetlima reflektora i još jednom nam je pokazala koliki je raspon njenog talenta. Sa Paulinom smo razgovarali o tome šta znači biti žena i glumica u Srbiji, kako proživeti život bez kajanja, sačuvati ljubav i opstati u svetu prepunom izazova.

Paulinu Manov danas zovu „ženom koja je rasplakala celu Srbiju“, dok je godinama žena koju obožava pozorišna publika. Na filmu je pamtimo u „Apsolutnih sto“ i „Bumerangu“, na televiziju u „Kamiondžijama“ i „Nek ide život“.

Na velikom platnu nam je nedostajala, pa smo je odmah pitali – zašto dugo nije snimala filmove.

„Vreme u kojima sam ja stasavala su bile devedesete i početak dvehiljaditih. Veoma malo su se snimali filmovi. Ponude nakon ta dva filma nisu bile nešto što mi se dopadalo. Nisam želela da učestvujem u nečemu što mi se ne sviđa. Kad je film u pitanju, meni je najvažnije da likove koje igram donesem u potpunosti, da ih razumem, da mogu da ih odigram. Nisam smela da prihvatim likove sa kojima ne znam kako ću – to su za mene bile nepoznanice. Ali sam u to vreme dosta radila u pozorištu, onda sam otišla na dužu pauzu i odgajala decu deset godina“, otkrila nam je.

„Činjenica je da su žene neravnopravne“

Neke filmske uloge je odbila jer je pratila svoju intuiciju, ali je bila verna „daskama koje život znače“. Ipak, Paulina nam je predočila koliko je glumicama teško da se probiju u Srbiji i svetu, u poređenju sa muškim kolegama.

„Već na prijemnom na FDU je veliki broj devojčica koje su zainteresovane za zanimanje glumice, pa je konkurencija mnogo veća nego za dečake. Onda, kada uđete u taj posao, suočite se sa tim da je veliki broj glumica, a mali broj uloga. Muškarci imaju mnogo manju konkurenciju pri samom upisu, a veći broj uloga pri završetku. Zato više serija igraju isti glumci, a glumice su različite“, objašnjava.

Mali broj ženskih uloga nije jedini problem – Paulina nas poziva da probamo da se setimo domaćeg filma u kom je žena glavna protagonistkinja. Teško je.

„Ženski likovi obično predstavljaju funkciju muškog lika – te su one njegova devojka ili majka, neko ko treba da pokaže kakav je muški lik. Veoma, veoma retko su žene protagonisti i likovi koji nose radnju. To nas dosta dugo prati – nemam tačan odgovor zašto je to tako. Ekonomski faktor je bitan, a to je sada već neka navika. Možda i nema ideja šta bi bio glavni ženski lik. Verujem da kada bi neko imao dobar scenario, da bi taj film bio snimljen, zašto da ne? Potrebno je raditi na tome“, smatra glumica.

Paulina Manov Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Glumački svet ove godine uzdrmali su glasovi hrabrih žena koje su odbile da ćute o seksualnom nasilju. Paulina duboko stoji uz njih, ali ne krije da je bila preneražena reakcijom javnosti.

„Bila sam zapanjena sa kojim rečima su ih dočekali. Nisam mogla nikako da smestim tu informaciju. Takve uvrede, kao da je to nešto isprovociralo u ljudima, kao da ih je pipnulo u neku bolnu tačku. Da li su druge žene doživele slične neprijatnosti ili gore stvari o kojima su ćutale, pa sada misle: ‚Vi za mnogo manje stvari pravite galamu, ako sam ja mogla da ćutim, možeš i ti? Ne znam kako drugačije da razumem da je tako mnogo žena bilo toliko agresivno prema njima. Tu nešto nije u redu – verovatno su i te žene bile na neki način zlostavljane, pa su rešile da ćute. Pa onda kada neko o tome govori, to ih na neki način ugrožava. Verujem da bi neko stručno lice imalo dijagnozu za takvo kolektivno ponašanje“, govori Paulina.

Takav položaj žena naravno nije ograničen samo na svet glume. Paulini je žao što reč „feminizam“ danas ima negativnu konotaciju, jer svaka žena zna da je njen neravnopravni položaj činjenica.

„Po meni, najvažnija tema za onoga ko se bavi feminizmom je ekonomska jednakost – da žene koje rade svoj posao, ili se bave materinstvom, budu ekonomski nezavisne. Kao feministkinja borila bih se za to da žene koje imaju dece, a žele da se posvete svojoj porodici, ne moraju da rade, već da dobijaju platu od države – jer se bave najvažnijim poslom, a to je podizanje i vaspitavanje dece. Došli smo do toga da su nam deca prepuštena sama sebi, što je loše za društvo. S druge strane, postoje žene koje žele da rade, i to je isto u redu. Treba omogućiti svakome da prati svoje potrebe“, smatra ona.

„Ljudi đubre gaje u sebi“

Paulinu boli što je solidarnost i empatija tako retka pojava u srpskom društvu.

„Ljudi su ogrezli u nekom đubretu, pa im đubre više i ne smeta, već ga gaje u sebi. Većina ljudi gleda niske strasti u rijaltijima, to je takmičenje u vređanju – ko će koga više da povredi, da ponizi, veće zlo da nanese. To onda postaje neka normalnost, koja je užasna. Pa se ljudi pitaju zašto se prema njima neko tako ponaša. Skloni smo tome da sebe vidimo kao nekog ko ima veća prava u odnosu na druge“, govori glumica.

Smeta joj što što stalno nešto rušimo i počinjemo iz početka, što odlazimo na društvene mreže da bismo shvatili ko smo, što smo zaboravili šta je pravo značenje rečenice „ljubi bližnjeg svog“.

Zato Paulina stalno traži ljudskost, čak i na najmračnijim mestima. O tome najbolje govori anegota koju nam je ispričala o neverovatnim događajima koje je doživela 17. 2. 2008, na dan kad je proglašena nezavisnost Kosova.

„Krenula sam na predstavu svojom belom „bubom“. Nisam znala da će se nešto dešavati u gradu. Bilo mi je čudno, kada sam došla do Slavije, što tamo nije bilo nikoga – ni policije, ni ljudi, bio je prazan grad. Onda sam u daljini videla kako mi u susret velika gomila ljudi“, priča ona.

Uprkos zdravoj logici, ona se parkirala sa strane i isključila auto.

„Ostala sam u autu, a mnogo puta sam razmišljala zašto sam tu ostala i nisam otišla drugim putem. Verovatno je to bilo neko moje razmišljanje: ja idem svojim putem, vi idete svojim putem, sve je u redu. Ja živim u ovom gradu, vi živite u ovom gradu, moramo živeti jedni pored drugih. To što ja sada idem u suprotnom smeru od vas, ne ugrožava vas ni na koji način. To je bilo nešto iracionalno, ne umem da objasnim zašto sam tako suludo postupila – jer tada je moglo da me nema“, nastavlja.

Paulina je sasvim mirno čekala hordu huligana da dođu.

„Bila sam jedina tu. I onda se jedan mladić zatrčao i skočio mi je na auto i iskrivio mi je krov. A u svakom trenutku sam mogla da upalim auto i krenem među njih, da paničim i bežim. Međutim, tada sam pomislila: oni ne vide mene, već samo neki krš auto koji ima stoji na putu, sad će da prevrnu i zapale. Zato sam izašla iz auta, stala sam i gledala ih. A oni su gledali mene. Imali su bejzbol palice i fantomke – a ja potrebu da se povežem sa njima, potrebu da vidim da su oni ljudi, kao što sam i ja čovek“, govori.

Očekivala je da će neko da je udari palicom po temenu, ali je i dalje stajala mirno.

„Onda je nekoliko mladića koje je prolazilo reklo samo: Izvini. Tada sam osetila da sam u njima uspela da probudim ljude, a da i oni u meni vide čoveka koji stoji naspram njih. Mi zapravo imamo nešto zajedničko. Imala sam potrebu da im prenesem neku emociju. A mogao je neko da me ubije i da niko ne zna šta mi se desilo, ali nije“, ispričala nam je Paulina.

Život bez velikih kajanja

Lekcija koju nas Paulinina Ljiljana uči je da je život tako krh i da ga je tako lako izgubiti u odlukama koje nas udaljavaju od samih sebe.

„Ljiljane nisu samo žene, već i muškarci, kako god to zvučalo. Mislim na osobe koje su celog života pod pritiskom očekivanja okoline. Ja sam to tako razumela, iako toga nije bilo u scenariju. Ona je neko ko je celog života ispunjavao očekivanja roditelja, kolega, muža, svih drugih. To su osobe koje svoje potrebe stavljaju u stranu, to je priča o propuštenim prilikama“, kaže nam glumica.

Ona je svesna da je nemoguće proživeti život bez kajanja, ali je naslutila način kako da ne budu previše velika.

„Treba uvek gledati koja očekivanja imamo sami od sebe. Šta te čini srećnim? Šta te čini radosnim, šta voliš da radiš? Okej, mi obavljamo poslove i živimo po pravilima kojima nas je neko drugi naučio, i to je u redu. Ali odricati se svojih osećanja prema nečemu, ili svojih uverenja, ili svojih ciljeva zarad nekog drugog, to je ono što dovodi do velikih kajanja. Treba čovek da priča sa sobom, da sebe svakog dana pita: kako si? Šta te razljutilo? Treba da se vratiš nazad i promisliš o svom danu. Možda ti je neko nešto rekao, pa si se osetio loše, i to je krenulo da se mota kao grudva snega koja na kraju postane ogromna i spljeska te“, zaključuje Paulina.

Upravo takvo razmišljanje pomoglo joj je da u vremenima kad se svi razvode opstane u braku 13 godina.

„Mnogo smo postali narcisoidni kao ljudi – to nam daje za pravo da uništimo planetu, zatrpamo je đubretom, posečemo drveće i budemo lepi. Tako isto u braku. Najvažnije je da vaše potrebe budu zadovoljene, a potrebe drugog nisu važne. Zato ljudi misle da je brak šećerni dvorac u koji se useliš, a kad se probudiš dobiješ doručak u krevetu sa ružom. A u praksi već imamo problem ko će prvi u toalet, ko će da pere sudove – i već tu se kruna klima“, primećuje glumica.

Zato na prvom mestu u odnosu dvoje ljudi treba da bude komunikacija, ističe Paulina.

„Ono što je po meni važno je da ljudi stalno razgovaraju, da stalno pitate drugog kako je i šta ima kod njega novo – iako nije išao nigde. Nešto se desilo u njegovoj glavi, imao je nove ideje. Ili da pitate: Zašto si danas tužan, šta se dešava. I jako je važno za brak da ljudi idu u istom smeru, da imaju iste moralne aršine. Potrebano je naći partnera s kojim imate iste vrednosti i ciljeve u životu – onda brak može da traje i kad naiđu problemi sa novcem, rodbinom, prijateljima“, rekla je glumica.

„Za ulogu bih stavila i botoks“

Paulina priželjkuje dobro napisanu ulogu, zbog koje bi bila spremna i za veliku fizičku transformaciju. Našalila se da bi čak i botoks stavila – ako može da se izvadi.

Glumica je ipak svesna da teret „večne mladosti“ ne zaobilazi nijednu njenu koleginicu. Poziva nas da pogledamo šta se desilo Nikol Kidman.

„To je zato što Nikol Kidman više nije Nikol Kidman. Ona je firma koja obezbeđuje opstanak i posao mnogim porodicama koji rade za tu firmu. Onda ona ne može da to prepusti slučaju i pusti mladost. Jer onda ulazi kategoriju nekih drugih uloga, u kojima nema prostora – jer niko neće da pravi o nekoj starici. Ko će to da gleda? Traži se da su lepe, mlade, provokativne, seksi… Onda glumice, voditeljke, pevačice podlegnu tome“, kaže Paulina.

Svi daju sebi za pravo da komentarišu nečiji izgled i delo, uviđa glumica, iako ne znaju šta je neka osoba uložila u to, niti njene motive. Uostalom, mržnja najviše govori o samim mrziteljima.

A Paulina bira solidarnost i podršku drugim glumicama i hrabrim ženama.

„Među mojim koleginicama ima mnogo žena kojima se divim – Vesna Trivalić, Anica Dobra, Branka Katić… Mira Karanović je osoba koja stalno osvaja nove prostore svog dejstva, sviđa mi se što svoje ideje ostvaruje. Divila sam se u mladosti mojoj profesorki Gordani Karan, koja mi je predavala solfeđo u slovi „Josif Slavenski“. Ona me je naučila borbenosti, da kad padnem ustanem. To mi je mnogo značilo u životu. Zahvalna sam i mojoj pokojnoj razrednoj Milici Novković. Ona mi je bila veoma važna u osnovnoj školi. Učila nas je slobodnom vaspitanju, njen sistem je bio apsolutno čaroban. Prosvetari treba da imaju u vidu koliko utiču na mlade ljude, iako su danas onesposobljeni da deluju i rade“, zaključuje glumica.