"Nikakav signal nije postojao, nisam znala da imam aneurizmu na mozgu."
Od 2004. godine kada je debitovala u filmu Ta divna splitska noć uz Dina Dvornika, do filma Stric sa Goranom Bodganom i Mikijem Manojlovićem, Ivana Roščić je prešla veliki put. Poznata hrvatska pozorišna i filmska glumica za Zadovoljnu priča jesu li kolege zahtevne na setu, da li bi se preselila u Srbiju, kakav je položaj glumica u Hrvatskoj, kao i šta se u njoj, i kao umetnici i kao majci, promenilo otkad je prošle godine imala moždani udar i za dlaku izbegla smrt.
Za početak, Ivana priča po čemu će pamtiti snimanje filma Stric sa Goranom Bogdanom i Mikijem Manojlovićem.
„Pamtiću po smehu, jako smo se puno smejali. Kako je scenario poprilično bizaran, bilo je situacija koje su nam baš bile smešne.“
Goran Bogdan najbolji prijatelj
Ivana otkriva i kakvi su Bogdan i Manojlović iza kamere.
„Goran je moj najbolji prijatelj, još od Akademije se poznajemo, spojila nas je ljubav prema knjigama. Kasnije smo imali i bend Luni Megumi, a i komšije smo, svakodnevno se čujemo, družimo, oslanjamo. S Mikijem me veže nežno prijateljstvo, znamo da satima pričamo. Od njega mnogo toga upijam, s njim se baš mnogo, mnogo smejem. Oni su obojica sjajni ljudi, sjajni glumci i veliki profesionalci, predani.“
Naša sagovornica priča i šta joj je bio najveći izazov u filmu Stric, šta je specifično u toj ulozi što ju je nadogradilo kao glumicu i šta je naučila iz tog iskustva.
„Film Stric mi je bio prostor gde sam mogla da artikulišem do sada meni neke nepoznate glumačke prostore. Uloga Majke je bila izazovna i uživala sam u njoj u svakom trenutku. Njen unutrašnji sololokvij je bio buran, intenzivan. Kohabitacija sa ukućanima i nemoć u kojoj su se nalazili samo je jedna od sekvenci koje je ona proživljavala.“
Ivana otkriva i kakav je danas položaj glumica u Hrvatskoj i kako je na tamošnju scenu uticala hrabra borba Milene Radulović.
Milena Radulović je apsolutna prekretnica
„Zanemela sam pred monstruoznim događajima, ali i hrabrošću Milene i ostalih devojaka. Milena Radulović je apsolutna prekretnica. Pokrenula je lavinu. Nisam upoznata s ishodima mnogih prijava, ali ono što mogu reći je da se osećaju mikropomaci, da su se više no ikada osvestili položaji žena na poslu, u društvu… Žene su i dalje manje plaćene za iste poslove, ono što se toleriše muškarcima ne toleriše se i ženama. I sama sam bila svedok tome kako se muškim kolegama toleriše pijanstvo na sceni, na snimanju, a koleginica se izbacuje iz projekta. Isto tako sam videla kako se reditelji bore za glumca iako nema termina, dok glumicu zamene. Pravila nisu ista za sve i tako možemo unedogled.“
Druga lepša strana njenog posla je upoznavanje zanimljivih kreativnih ljudi i drugih kultura i naroda. Za Zadovoljnu Ivana priča da li bi se možda preselila u Srbiju i ovde razvijala karijeru.
„Srbija, Francuska, Italija, da ne nabrajam dalje, gde me god posao odvede, mogu se preseliti. Ne razmišljam o permanentnosti preseljenja, nego o lepoti da mogu da radim i živim bilo gde. Do sada sam tako imala priliku da snimam u Italiji dva meseca i u Beogradu godinu dana. Beogradu se rado vraćam, tu imam mnogo prijatelja, imam neka svoja mesta kojima se vraćam. Otvorena sam za sve opcije, pa šta bude.“
A kakva je situacija sa mladim talentima u njenoj branši?
„Ovi prostori vrve talentima, ali i nemogućnošću da dođu do izražaja. Na ovim prostorima ako ste reditelj/ka, debitant postajete sa 30 i nešto godina, dok sledeći film snimite, sedam, osam godina kasnije, to su poražavajuće činjenice. S glumcima je drugačije, dobiju pre priliku, a onda plivaju.“
Deluje da je Hrvatska u serijama produkcijski ipak daleko ispred Srbije, ali…
„Referentna tačka je različita. Ovde često čujemo – u Srbiji se snima više i bolje, a kad dođem u Srbiju, čujem – kod vas se snima kvalitetnije. Istina je negde u sredini. Pratim šta se snima u Srbiji, ne pogledam sve serije, više volim da bacim oko. Filmove takode pogledam“, kaže i preporučuje hrvatsku seriju Područje bez signala.
Ivana, koja je poznata po ulogama snažnih žena, prošle godine je morala da pokaže i koliko je privatno snažna. Ona je doživela pucanje aneurizme u mozgu i lekari su joj se borili za život. Nakon komplikovane operacije i svega što je usledilo, ona za Zadovoljnu priča šta je shvatila i kao žena, i kao majka, i kao umetnica – šta je najvažnije u životu, a za čim ne treba žaliti.
„Potvrdila sam sve ono što sam i pre znala, cenila, život sam po sebi. Sad još više uživam u trenucima koji me vesele, mojim najmilijima, deci, prijateljima, čitanju, gledanju, slušanju, radu, putovanju… Unutrašnji purgatorijum mi je poprilično aktivan. Ne treba žaliti za stvarima koje ne možemo promeniti. Da li bih mnogo toga promenila? Da, ali kako ne mogu, prošlost ostavljam prošlosti.“
Naša sagovornica govori i o tome da li je išta ukazivalo na taj zdravstveni problem, da li je možda postojao neki signal da nije dobro, a ona ga je ignorisala i tek posle shvatila da je to simptom moždanog udara.
Mentalno sam i dalje ranjiva
„Nikakav signal nije postojao, nisam znala da imam aneurizmu na mozgu, nisam imala nikakve glavobolje, migrene. Evociranje slika tog trenutka i dalje mi stvara nelagodu, strah me još nije napustio. Bilo je to majsko jutro, kako sam kinula, tako me je stravičan bol prostrelio kroz glavu. Potom su mi otkazale noge i ruke, te su usledili epi napadi usled izliva krvi u mozak. Srećom, istog dana sam operisana, ostala sam živa i bez posledica, koje mogu biti zastrašujuće. Trebalo mi je neko vreme da se oporavim fizički. Mentalno sam još uvek fragilna. Trudim se da budem nežna prema sebi.“
Za kraj Ivana otkriva da li se nešto u njenom majčinstvu i vaspitavanju dece od tada promenilo, na kojim principima odgaja ćerku i sina, koje ima sa suprugom Markom Balićem.
„Više titram unutar sebe. Strahovi za njih su se pojačali, ali to ostaje na mojoj unutrašnjoj borbi. Želim im da su slobodni u svojoj mašti i igri. Ne postoji formula za odgoj, samo ljubav – pružiti im sigurnost i vetar u leđa.“
BONUS VIDEO: Zvezde „zaleđene“ u vremenu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
