Zajedno su skoro 20 godina.
Vladimira Obradovića, profesora Beogradskog univerziteta i kandidata za gradonačelnika liste „Srbija protiv nasilja“, uglavnom viđamo u ozbiljnom izdanju, odmerenog, profesionalnog. O njegovom privatnom životu se malo zna, a svoju porodicu uspešno čuva od medijskih reflektora, društvenih mreža i tračeva. Ipak, u najintimnijem intervjuu koji je dao za medije od kako je počela kampanja, otkrio mi je detalje iz života o kojima dosad nije pričao.
Za sebe kaže da je uporan i često perfekcionista, ali da radi na sebi da ne mora sve biti savršeno. To, kako kaže, oslobađa. Od hobija su mu najveća strast kuvanje i stolarija.
„Vikendom ili danima kada ne radim, volim da kuvam ili da se bavim stolarijom. To mi je neka je vrsta antistres terapije. Kuvam najčešće slana jela, ređe slatkiše. Obrada drveta je super stvar da skrenete misli sa svakodnevnih poslovnih i drugih stresnih situacija. Na kraju kada vidite neki komad nameštaja koji je nastao kao vaš ručni rad, imate neki poseban osećaj ostvarenosti“, objašnjava mi Obradović.
Ipak, jedna od najzanimljivijih je priča o tome kako su on i njegova supruga pre skoro dve decenije bili neka vrsta Romea i Julije na Fakultetu organizacionih nauka, gde su u tom trenutku radili kao mladi pripravnici.
„Tijana i ja smo počeli da radimo na FON-u 2004. Nismo se poznavali do tada. Počeli smo da se družimo, a druženje je preraslo u vezu. Kako smo radili u istoj organizaciji, a i na dve katedre čiji šefovi nisu bili u najboljim odnosima, za našu vezu su znali samo najbliži prijatelji. Znate kako je to u akademskom svetu. Zbog toga smo bili u blagoj strepnji kako će naša veza biti prihvaćena od strane okoline. Kasnije, kad je veza postala ozbiljna, logično je da se i krug ljudi koji znaju za nju proširio. Ali mislim da i do dan danas nisu to svi prihvatili u potpunosti“, kaže Obradović.
Pitam ga kako posle svih tih godina gleda na ovaj odnos koji mu je najveći oslonac u životu. Kad im je bilo najlepše, a kada najteže?
„Tokom 16 godina braka svakako prođete različite lepe i manje lepe trenutke. Najlepše je bilo dok su deca bila veoma mala. Tada je život nekako bio bezbrižniji. Kako deca rastu, rastu i brige i problemi. Najteži trenuci su svakako vezani za neke zdravstvene izazove, s kojima smo se tokom godina sporadično susretali“, iskren je profesor.
A šta se sve promenilo u njihovom porodičnom životu od kad je ušao u kampanju, šta mu najviše nedostaje, kako to pokušava da nadomesti?
„Slobodno mogu da kažem da se život preokrenuo naopačke. Na mnogo načina. Neke ustaljene obaveze, rutine više ne funkcionišu. Mislim da je teret kampanje pao na sve članove porodice u određenoj meri. Kako kampanja zahteva puno vremena i posvećenosti, u ovom periodu se trudim da eliminišem sve druge obaveze koje nisu neodložne, kako bih ipak uspeo da provedem dovoljno vremena sa porodicom. Nekad to uspe, nekad ne“, kaže ovaj otac troje dece, koja su mu, uprkos svim obavezama, uvek prioritet.
„Sinoć sam, na primer, sa najstarijom ćerkom vežbao zadatke iz fizike do kasno u noć, jer sam kasno došao kući, a fizika je nekako naša stvar, pa me čekala da to zajedno prođemo. Najteže mi padaju dani kada odem na posao rano, pre nego što deca ustanu, a vratim se kasno kada oni već spavaju. Trudim se da svoje obaveze, kad sam u mogućnosti, organizujem na takav način da se te situacije što ređe dešavaju. Trudim se da što više aktivnosti radimo zajedno. Kad kuvam vikendom, skoro uvek to radim zajedno sa decom. To nam je neka vrsta porodične aktivnosti“, objašnjava.
Pored supruge koja se trudi da proprati sve njegove nastupe i da mu da svoje viđenje i savete, deca su mu, ipak, najiskreniji kritičari.
„Kod njih nema zadrške. Tako da često mogu da čujem da se „fleksam“ ili “gubim“, te da je nešto „krinč“. Posebno je bio propraćen moj razgovor sa ministarkom zdravlja u vezi sa težinom đačke torbe, jer su to skoro svi njihovi drugari i drugarice gledali na društvenim mrežama i komentarisali.“
Pitam ga kakav je on bio kao tinejdžer u gimnaziji. Te dane ne pamti kao lake.
„Moje gimnazijsko vreme obeležile su godine najgorih sankcija, hiperinflacije i ratova. Ne baš sjajno vreme za sazrevanje. Teško se živelo. Rafovi su bili prazni. Često nije bilo prevoza pa smo pešačili do škole i nazad. Niste mogli da nabavite osnovne namirnice, a kamoli neke koje su vam kao tinejdžeru bitne – odeća, obuća, parfem, muzičke kasete, kasnije CD. Dovijali smo se kako smo znali. Ako ste pak, nekako uspeli da imate lepe patike, moglo vam se desiti da vam ih skinu ako odete u drugi kraj grada. S druge strane, imali ste par godina starije momke koji su vozili kola, čekali najlepše devojke posle škole. Pojavile su se televizije Palma i Pink. Društvom je ovladao jedan novi talas turbo kulture. Bilo je teško u takvom vremenu snaći se i odrastati. Bilo je devojaka za kojima se čeznulo, nekad manje, nekad više. Ta čežnja bi nekad prerasla u ljubav, nekad bi ostala zapamćena kao patnja. Ali to je sve normalan deo sazrevanja.“
Zanimalo me da li ima drugarice iz tog perioda sa kojima je i danas dobar i kakav odnos je izgradio sa ženama koje zna celog života.
„Od najranijeg detinjstva podjednako sam se družio kako sa drugarima, tako i sa drugaricama. Imam drugarice još od osnovne škole, neke iz gimnazije, a neke sam stekao tokom studentskih dana. Neke od njih danas, na žalost, ne žive više u Srbiji i u kontaktu smo samo preko društvenih mreža. S drugima, koje su ostale ovde, i dalje održavam kontakte, a sa nekima se družim porodično. Ta drugarstva stečena tokom mladosti su najčešće najčistija i najiskrenija prijateljstva koja sa manjim ili većim intenzitetom traju celog života.“
Iz generacije sa kojom je rastao, postoje žene kojima se naročito divi.
„U današnje vreme koje, na žalost, obiluje nasiljem, divim se ženama koje svojim primerom pokazuju snagu i inspiraciju za druge. To su svestrane i nezavisne žene, neopterećene tradicionalnim rodnim ulogama, koje hrabro koračaju ka sopstvenim ciljevima, ma kakvi oni bili. Imam dve ćerke i želim da one budu takve. Da slede svoje vizije, bez obzira kako se te vizije uklapaju u stereotipe društva. Da su spremne da se izbore za svoja prava i suprotstave svakom obliku nasilja u društvu. To je nešto za šta se zalažem i u svom političkom delovanju. Ravnopravnost u svakom smislu, na svakom mestu i svakom trenutku.“
Za razliku od mračnih devedesetih u srednjoškolskim danima, Vladimir Obradović studentski život ipak pamti u mnogo lepšem svetlu.
„To je za mene najbezbrižniji deo života. Studiranje je pojam različit od završavanja fakulteta. To je pojam koji obuhvata mnogo više od pohađanja predavanja, učenja i polaganja ispita. Tokom studiranja zapravo učiš mnogo o životu, ljudima, ponašanju, društvu, dobrom i lošem. Ko to ne savlada, iako završi fakultet, ne može za sebe reći da je studirao. Studentske dane, pamtim kao period najintenzivnijeg učenja o životu, mnogo manje se sećam samih ispita na fakultetu. Moje studiranje obeležio je i period bombardovanja Beograda i SRJ, period čestih demonstracija, kao i petooktobarske promene 2000. Sveukupno, mislim da je to jedna epoha koja je značajno obojila moj kasniji život u svakom smislu.“
S obzirom na to da je bio odličan student, zanimalo me je da li to znači da je učenje okupiralo najveći deo njegovog vremena ili je uspevao da pomalo budete i buntovnik. Odgovor me prilično iznenadio.
„Tokom celog perioda studiranja, paralelno sam uvek nešto radio. Neki poslovi su bili više, neki manje uspešni. Prvu samostalnu kompaniju otvorio sam sa 23 godine. Bavio sam se knjigovodstvenim uslugama i imao sam prodavnicu bele tehnike. Često sam lično isporučivao i montirao veš mašine i frižidere. Taj period je za mene bio bitan ne zbog profita, već zbog činjenice da sam mogao da učim kako funkcioniše korporativni svet. Uvek sam se trudio da to što učim na fakultetu povezujem sa realnim poslovnim situacijama. Kako sam imao i poslovnih obaveza, fakultet nije bio jedini fokus u tom periodu.“
A koliko se studenti danas razlikuju u odnosu na vreme kad je on studirao? Obradović u ovo ima specifičan uvid kao neko ko iz godine u godinu radi s novim generacijama mladih.
„Generacije su svakako različite. Okruženje u kome su odrastale je drugačije. Sve je nekako brže i instant. Tokom studija, voleo sam da posle predavanja sednem na kafu i otvorim novine – u to vreme „Dnevni telegraf“. Danas se studenti informišu putem telefona, najčešće ne čitaju novine i ne gledaju televiziju. Softverski algoritimi usmeravaju ali i ograničavaju njihova interesovanja i informisanost. Tako je neretka pojava da su pojedini studenti veoma duboko upoznati sa nekim temama, dok za neke bitne stvari uopšte nisu čuli. Tako vas može iznenaditi kako briljiraju u nekim oblastima, dok za neke druge nisu čuli. Generalno su manje zainteresovani za društvena dešavanja od nas koji smo studirali devedesetih. Orijentacija današnjih studenata je više pragmatična i individualna, manje kolektivna“, ističe profesor.
