Duška Jovanić: Treba gledati u kolena, ne u krštenicu

Na početku nove godine obično zastaneš, pogledaš malo unazad i onda vidiš štošta. Duška Jovanić za Zadovoljnu priča šta je ona uvidela od kada nas je zarobila pandemija i šta je radila dok smo bili izolovani.

„Za vreme pandemije neki su naučili da uključuju mašinu za pranje veša, a drugi su otkrili rernu, kao nekada njihovi davni preci vatru. Iz nje su 24/7 emitovali više moralne nego kulinarske lekcije. Oni lakšeg žanra su se šarmantno držali za svet koji je nestao, a njihovi planovi za budućnost pravili su se na pidžama partijima. Najbezobrazniji i najbuntovniji prezirali su tu korona koreografiju i brutalno odbijali da rade na njenom marketingu. Opšta kultura, koja je bila čista egzotika, postala je mejnstrim u poplavi podsećanja šta su Šekspir, Njutn, Tomas Man i Bokačo radili na našem mestu u njihovo vreme. Kad je oslabila alhemija te vrste entuzijazma, mozak kao da je rešio da se isključi, obuzet slatkim ludilom izolacije. Ja sam sedela kod kuće i pisala sebi pismo iz samice. I sve ovce su mi bile na broju, osim što nisam imala sliku za Instagram da to i dokažem, pogotovo što su me moje male rođake u Lici davno naučile kako se one čuvaju.“

A kad poneka fotka ipak nađe svoj put do Instagrama, ispliva uz nju ono ne tako lepo u nama, uokvireno nametnutim, obično nerealnim kriterijumima večne mladosti. Duška otkriva da li je osetila ejdžizam na svojoj koži.

„Ako ste mislili na dežurnu ekipu koja me stalno opominje da treba da se pomirim sa svojim godinama, za koje se redovno šalim da su štamparska greška, onda bih im odgovorila da nisam s njima ni bila u svađi. Jedino se malo zbunim kad ih stave u zagradu, kao da su te cifre neka kazna za prekršaj koga se treba stideti. Dokle ću tako? Do kraja, pogotovo što još uvek u poslu moram tržišno da se dokazujem, a za to mi je neophodna dobra forma, ma koliko to nekoga nerviralo i uznemiravalo.“

A kako to ona održava formu? Ima li poseban recept za "prve noge Beograda", kako je i dalje mnogi zovu?

„Nemam auto. A ni vozačku dozvolu, dok o letačkoj ozbiljno razmišljam. Da se ne lažemo: nisu to više te noge, ali mogu da prođu. Tamo gde sam pošla, što nije mala stvar. I, da, važno je da su bose, ma kakve čarape da uđu u modu. One svilene sa šavom su više stav, čemu me je, u svojoj maloj garderobi pred nastup na Beogradskom sajmu, naučila kraljica burleske i erotskog performansa, Dita Fon Tiz“, priča Duška.

Rođena 1967. u Beogradu, gde je završila Pravni fakultet, Duška Jovanić je žena koja je zauvek ostavila svoj pečat u sprskom novinarstvu, ali i svetu mode, pre svega radeći u magazinima Duga, Bazar, potom kada je pokrenula svoj magazin M i bila glavna urednica magazina Gloria, Playboy, Fame. Autorka je nekoliko knjiga, pohađala je master studije žurnalizma u Italiji, bila na praksi u kultnom Vanity Fair-u. Danas ona sagledava šta je emancipacija donela ženi u srpskom društvu.

„Srpsko društvo i emancipacija, nažalost, nisu ni blizu nepristojne udaljenosti. Biće potrebno još mnogo vremena da se ta dva pojma spoje. U životu sam srela mnogo neustrašivih i jakih žena. Nijedna od njih nije bila bacačica kladiva. Obično su se gađale epohalnim idejama i nestereotipnim ponašanjem zasluživale spektakularne biografije. Time šta su i kako govorile razbile su vekovnu predrasudu da je damski ćutati, skinuvši tako silom navučenu verbalnu burku. Kod nas je početkom ove godine to prva uradila mlada i hrabra Milena Radulović. Učinila je to glasno, osvešćeno i nezaustavljivo, pomerajući granice sopstvenog komfora. Na kraju decembra došli smo do heštaga #nisam prijavila. Od broja onih devojaka i žena koje su ga upotrebile okrenuo nam se stomak. Valjda će i zemlja“, kaže Duška.

Ona priča i šta pomisli kad pročita ili čuje ono da žena od te i te godine ne treba da nosi farmerke, mini-suknju... Ko to propagira i zašto?

„Ne pomislim ništa. A odavno sam prestala da se zbog toga i nerviram. Ko to propagira? Zvučaće jeretički, ali ženski magazini, od kojih i sama zavisim. Po njima je mini-suknja zabranjena posle četrdesete, a kupaći kostim posle pedesete. Sasvim je razumljivo da lepota i mladost najbolje prodaju sve što dotaknu. Kako s tim da se nosimo? Za početak, da se zauvek odvojimo od zadatih zabluda, što ne znači da nas treba zvati na kasting rimejka Šta se desilo sa Bejbi Džejn?. Ostalo dolazi u obzir. I mini i bikini. Treba gledati u kolena, a ne u krštenicu. Šta nam još pravi problem? Preduga kosa? Iscepane farmerke? Štikle? Sve se to da rešiti smislom za humor.“

U svemu tome, koja tri modna komada su Duškini najbolji saveznici?

„Bela košulja, dobro skrojene farmerke i mala bela haljina, po mogućstvu golih ramena jer ona poslednja stare. Malu crnu haljinu oblačim samo ako zaslužuje herc literaturu. Jednoj, sada već vintage, to se desilo. Šepuri se u rukopisu sopstvenog romana Kratak sadržaj ljubavnog života.“

U tom spletu mode i ljubavi postavlja se pitanje ima li još istinskog zavođenja ili je sve postalo na brzinu. Duška za Zadovoljnu otkriva šta je najluđe što je uradila zbog nekog muškarca.

„Ništa normalno nisam uradila zbog nekog muškarca. Zavođenje valjda treba da bude igra, a ne smaranje. Bilo mi je važno da se i sama dobro zabavim tim svojim performansima, makar me on zbog njih i ostavio. Patnja je inspirativna i plemenito izdužuje lice.“

BONUS VIDEO: Poznate Lepotice i Zveri