"Uglavnom žena kuva, ali dok sam je muvao više sam kuvao ja. Sad sam se opustio."
Šale se žene u redakciji da sam jutros na posao došla nasmejana, a svi koji me znaju bi vam rekli da je to nemoguće. Nije da se nikada ne smejem, ali moj izraz lica je uglavnom sa onim borama k’o da mi je ptica ostavila trag među obrvama, zbog čega me i zovu zla bora. Zbunila sam se, nisam skapirala odmah u čemu je fora. Onda mi kažu da su čule da sam juče pričala sa narodnim poslanikom, stomatologom i piscem Đorđem Miketićem. Ako se setite naše ankete Ko je najzgodniji političar u Srbiji, onda znate o kome pričam.
Đorđe je rođen 1978. u Beogradu, a odrastao je u Gornjem Milanovcu. Zanimljivo je da je srednju školu završio je u Čarlstonu u Južnoj Karolini, a Stomatološki fakultet u Beogradu. Na istom fakultetu završava i specijalizaciju, a potom je nastavlja na Univerzitetskoj klinici u Bonu. Šarmantni Đorđe je pravi ljubitelj književnosti i pisanja, bio je glavni urednik jednog stručnog časopisa, pisao je blog, priče, pesme. Studirao je i književnost na smeru Literatura i komunikacija Fakulteta za medije i komunikacije na Univerzitetu Singidunum u Beogradu. Malo je poznato da je već par godina kum sa poznatim glumcem Goranom Bogdanom.
Našli smo se na kafi i razgovarali o tome kako mu politika utiče na privatni život, ko obavlja dosadne poslove u njegovoj kući, da li je ćerki menjao pelene, da li od supruge često čuje ono čuveno „ti mene ništa ne razumeš“, ali otkrio mi je i ko su najharizmatičnije srpske političarke.
Prvo ga pitam kako je politika uticala na njegov privatni život.
„Uvek sam imao pojačanu vrstu aktivizma u sebi, takva mi je i porodica, i žena mi je iz te priče. Ono što mi je u politici najveća zebnja je da me ne zatruju. Politika u Srbiji je žabokrečina, pravila su već postavljena, moraš da se smejuljiš i imaš prijateljski odnos sa svim tim ljudima jer oni su vladajuća elita, od tebe se traži da gajiš prijateljske odnose i da poštuješ njihova pravila, a ona često znače dobar deo principa i morala s kojima se ne slažeš. Opet kad si u tome moraš da imaš fliter da te ne zagadi. Mnogo vremena mi politika oduzima i ono što mi je najgore je što sam sa strane stavio projekte koji me intimno mnogo više uzbuđuju i mnogo više bih voleo da ih radim – neku seriju koju sam pisao, novi roman nikako da završim dve godine, a ostalo mi je 15ak dana da ga prekucam…To su stvari koje sam zbog politike morao da stavim sa strane i to me muči“, otvoreno priča Miketić.
I kad smo se već dotakli toga, a s obzirom na to da ovo nije politički intervju, morala sam da mu pomenem našu anketu o najzgodnijim političarima. Pitam ga i da li u bavljenju politikom pomaže ili odmaže kad je neko dobar frajer, a to je pomalo i provokacija jer se Đorđe visoko kotirao u toj našoj anketi. Odgovara kao iz topa.
„To je opšte mesto. Lepota, dobra estetika, nešto što je prijemčivo ljudskom oku uvek više ostane u pažnji ali to je kao kad odeš u lep muzej ili vidiš lepu haljinu, pogledaš lep film, čoveka ili ženu, zgradu kad šetaš nekim lepim gradom, uvek ti je lepo. Tako da – svakako, ali meni su lepi ljudi zaista oni koji vode računa o sebi, zrače zdravim odnosom prema sebi, rade na svom karakteru, obrazovanju… I kako se oblačimo je samo jedan vid komunikacije, i seks je vid komunikacije, sve to u kompletu znači da neko shvata svoju kompleksnost, pa je ta neka osoba lepa“, kaže on, a ja ne mogu da ga ne pitam ima li takvih ljudi u skupštini.
„Ima. Na žalost kod nas to nije disciplina koja je tražena. Ljudi koji rade na sebi su radoznali, nemaju problem da postave pitanja, da se suprotstave većini. Postoje takvi u politici, čak i sa druge strane“, priča Miketić.
A ko su kod nas najharizmatičnije političarke? Đorđe malo razmišlja, pa kaže: „Bilja Stojković je intelektualno harizmatična, nju volim da slušam. S druge strane je potpuno drugačija harizma, oštra, probojna kod Milice Zavetnice. Tu je i Jelena Jeremić iz Ne davimo Beograd.“
Onda smo spontano, uz kafu, skrenuli na privatni život mog sagovornika koji je u braku, ima jednu ćerkicu i uskoro će sa suprugom Virdžinijom dobiti drugo dete. Da li, iz te perspektive, smatra da je brak prevaziđen i zašto se ljudi toliko razvode, pitam ga.
„Nije. Ranije sam mislio da se neću nikad oženiti jer volim da sam zaljubljen, mislio sam da ću živeti s nekim, ali da to ozvaničimo nikad mi nije bilo bitno. Onda kad se desila ljubav, onda sam to i poželeo. Kako je super da ljudi stupe u brak, super je i da se razvedu ako više ne ide, to je više fer nego biti u braku i patiti. Razvode se jer su ljudi, a posebno žene, shvatili da mogu da se razvedu i da ne moraju da trpe, ali i zato što je promocija sebične sreće u popularnoj kulturi toliko velika da su se ljudi malo navukli na to. Čim im nešto nije po volji, oni neće više. To je hipertrofija Instagram sreće, hoću da mi ceo život izgleda kao Instagram filter i čim brak ne zaliči na to, odmah kreće nezadovoljstvo.“
Pričamo o tome koliko je od rođenja ćerke bio uključen u svakodnevne obaveze oko nje. Da li je, na primer, menjao pelene?
„Jesam, meni je to super. Ne znam zašto ljudi imaju problem sa tim. Moja žena mnogo više vodi računa o ćerki, ja tu fulam, hvatam krivinu, uhvatim sebe da sam i sam u tom muškom, tradicionalnom modu. Ipak, nemam nikakav problem, volim da radim te stvari, sad i ćerka sama traži da je presvlačim, čitam joj priču pred spavanje, vodim je u vrtić“, kaže.
Rođenje deteta neminovno menja ritam bračnog para i donosi promene. Pa, koja promena je Đorđu najteže pala od kada je dobio dete?
„Moje dete se rodilo u martu kad je počela korona, pa je promena došla sa pauzom u celom svetu, a vrlo brzo, posle godinu dana, i otac mi je umro. To me je sve dosta udarilo. Možda mi je teško pao manjak prostora za sebe, ali s druge strane mislim da i to može da se organizuje, ne u istoj meri kao ranije, ali može. Provod, viđanje s prijateljima, supruga i ja imamo još, zovemo, idemo u goste, volimo to.“
Šta je s podelom dosadnih kućnih poslova? Ko tu šta radi i imaju li je uopšte?
„Imamo, ali je ja često kršim“, otvoreno kaže. Ono što je u njihovoj kući njegov deo je šetanje psa, briga oko deteta, da je odvede i vrati iz vrtića, nabavka, kuvanje. Onda mu pomenem neki intervju gde je rekao da voli i zna da kuva, pa se pitanje da li kuva u svojoj kući nameće samo.
„U poslednjih godinu i po dana uglavnom žena kuva, ali pre toga, dok sam je muvao više sam kuvao ja, imao sam i restoran u kome sam ponekada kuvao. Sada sam se opustio, pod parolom – mnogo sam zauzet. A i ona mnogo radi, bukvalno jedan i po posao, plus je zauzeta i oko deteta, tako da se jurimo i snalazimo ali dobar deo kuvanja je na njoj sada, iako ja baš uživam u tome“, kaže i priznaje da dok je živeo sam, sve mu je u kući bilo pod konac, ali se opustio od kad se oženio.
„I to me nervira, to je u stvari klasičan tradicionalni model protiv kojeg se borim, ja javno zagovaram da nam je neophodna ravnopravnost, a onda sebe uhvatim u tome, uhvatim da hvatam krivine. To me baš nervira, kad u u sebi prepoznam taj neki nasleđeni šablon okoštalog patrijarhata i hegemonije. Sa jedne strane verujem da sam humanista i borac za jednakost a sa druge strane uhvatim sebe da u odnosima koristim tu neupitnu privilegiju muškog principa i zavladavanja.”
Đorđe kaže da je podrška ženama jako važna, ali da ne postoji veća podrška u ovom trenutku nego da muškarci pogledaju sebe u ogledalo i u sebe i da kažu u kojoj meri su oni to isto uradili, kada su oni dobacili, bili siledžije, grubijani. Nasilje ne mora da bude fizičko, može da bude i verbalno ili pasivna agresija.
„Biti nežan je danas možda najveća revolucija. Često citiram mog kuma Gorana Bogdana koji je odrastao u Širokom bijegu gde je jaka hrvatska zajednica i gde je muški princip bio jak. On je tamo bio panker, ali ne onaj koji je ljut, ide, bije se i buši gume, nego panker je u stvari biti nežan. To gajiti u sebi danas je revolucija. Mislim da je sledeći korak u traženju ravnopravnosti žena taj da svako od nas pogleda sebe i kaže – e ja nisam skuvao, podviknuo sam na ženu, ispao sam bezveze, iskoristio sam svoj muški autoritet i zato je ona ućutala, a imala je jači argument. To kad uhvatimo kod sebe, to je prava stvar“, priča moj sagovornik.
Pa gde smo na tom putu?
„Kod nas se dešavaju dva procesa. Mislim da smo u procesu emancipacije žena, ravnopravnosti polova, od vremena socijalističke Jugoslavije do početka 90-ih bili zaista na dobrom putu. Žene su vodile preduzeća, firme, medije, profesure… A onda se uvođenjem tradicionalnih vrednosti ponovo regresiralo. Drugi pravac je kroz društvo pogotovo u manjim sredinama gde se to jako vidi. A onda u Beogradu u ovom malom balončiću gde mi živimo, u centralnom jezgru Beograda ti vidiš emancipaciju, te devojke koje su iskočile i kažu – govno jedno, kako smeš!? Paralelno vidimo i regresiju emancipacije i pravac jakog i pozitivnog bunta koji moramo podržati.“
Pitam ga i zašto ti koji se drže tradicionalnih vrednosti, ne vole feministkinje.
„Zato što ne znaju, ne razumeju šta to znači. To je jedna vrsta ksenofobije. Feminizam je slobodarstvo i svako ko ima želju da bude slobodniji čovek bi morao da podrži feminizam. Ja za sebe ne mogu da kažem da sam feminista jer bi to značilo konačnicu, ali zastupam i podržavam feminističke stavove. Feminizam je želja i borba za slobodom“, kaže.
U kontekstu slobode, kako promeniti svest muškarca koji u stanu do tebe bije ženu ili svest njegovog sina sutra?
„Znaš onu priču kako kod nas voze kao divljaci ili bacaju đubre kroz prozor? Ti isti ljudi u inostranstvu to ne rade. Sistem je tu ključna reč i zakon – da zna da će biti kažnjen i osuđen od sredine. Ljudi koji odu u inostranstvo vrlo brzo nauče kad da stanu, kad čekaju, kako da se ponašaju… Onda to polako postaje navika. Mi imamo opravdanja u haosu, nemaštini, ratovima, stresu, ai moramo da naučimo i da se čuvamo. Ti kad ne prijaviš nasilje koje je u stanu pored ili koje vidiš na ulici ili kad vidiš mobing na poslu, radiš protiv sebe. Ne štitiš sebe jer ćutiš, radiš protiv sebe, a da ne pominjem onu floskulu protiv majke, sestre, ćerke. To je ono što moramo da naučimo, društvo se ne menja tako što ćemo izaći na neki protest, smeniti vlast i to onda glasamo za četiri godine. Ne, svaki dan piši prijave, mejlove, zovi, naporno je, ali mora svaki dan.“
***
Bonus video: Radmila Petrović o roditeljstvu
