Andrej Maričić: U džungli Indonezije sam jedva ostao živ

Pre skoro deceniju Andrej Maričić se prijavio za šou-program Survivor i to mu je promenilo život iz korena.

„Pobeda u Survivoru definitivno je bila odskočna daska za ovo čime se danas bavim u smislu da sam iskoristio šansu da radim nešto što volim i što sam oduvek želeo. Taj put bio je prilično trnovit, a sam Survivor je možda bio najlakši deo cele slagalice, jer život do tada bio je težak. Nemaš posao, jedva krpiš kraj sa krajem, živiš u iznajmljenom podrumu gde spavaš sa pečurkama i u buđi od ogromne vlage, ali imaš neki viši cilj, uporan si, ne odustaješ, veruješ u sebe bez obzira na sve. Zato sam potpuno bio siguran da ću iz Survivora izaći kao pobednik, ne zbog toga što sam znao igru, do tada nikad nisam ni gledao niti znao šta je Survivor, nego zbog toga što sam shvatio da je to taj momenat koji će mi promeniti život u smeru koji sam oduvek želeo. Ispostavilo se da sam bio u pravu“, seća se Andrej.

Najveća ljubav u Sulaveziju

Nakon ovog rijalitija Andrej je nastavio sličnim stazama, pa tako godinama na TV N1 ima svoju emisiju Bez granica sa Andrejem kroz koju uživamo u njegovim pustolovinama iz egzotičnih krajeva.

„Oduvek sam želeo da istražim i upoznam planetu na kojoj živim i, kad god to pomenem, u glavi mi se stalno vrti pomalo morbidna scena - vidim sebe u liku starca koji umire, ali srećan jer se u tim momentima pored svoje porodice seća i svih mesta koja je obišao dok su ga noge nosile, sklapajući neraskidiva prijateljstva sa ljudima širom sveta i, pre svega, upoznajući dom u kojem je živeo ceo svoj život, a to iskustvo nema cenu. I svako putovanje u meni budi nova pitanja jer takav sam, tragam za odgovorima, a kada do njih dođem volim da pitam još nešto… nema kraja.“

Kroz ta pitanja i istraživanja Andrej je naučio svašta. O ljubavi najviše u Sulaveziju.

„Dok sam istraživao kult smrti na ostrvu Sulavezi u Indoneziji, došao sam do zanimljive priče. Naime, u toj oblasti Tana Toradža nakon smrti porodice ne sahranjuju svoje članove, već ih mumificiraju i ostave da žive sa njima u istoj kući dok ne sakupe dovoljno novca za sahranu. Ta cifra može biti i desetak hiljada eura, za koju ljudi na Sulaveziju moraju da rade jako dugo, pa prođe i nekoliko godina. Međutim, dosta zavisi i od položaja pokojnika u društvu, jer što je bio imućniji, to je sahrana skuplja i na njoj će biti na hiljade ljudi. To me je dovelo do siromašnog farmera Džulijusa koji je nakon majčine smrti štedeo pet godina, odričući se svega zbog sahrane. Ali priča nije o Džulijusu, već njegovom ocu koji je umro samo dan nakon što je zakazana sahrana njegove supruge, pa je Džulijus potpuno uveren u to da njegov otac nije hteo da ode na onaj svet bez nje, ali i da ga je ona toliko dugo čekala kako bi zajedno ležali jedno pored drugog, kao i prethodnih 50 godina, koliko su i bili u braku.“

O roditeljstvu Andrej je najviše naučio u jednom afričkom plemenu.

„Živeći sa plemenom Hadzabe u Africi, shvatio sam koliko život može da bude surov, posebno kada pričamo o novom životu koji dolazi na svet, surov i težak, terajući decu na preživljavanje od prvog udaha vazduha. Takva su pravila života tamo - ako nisi dovoljno jak da preživiš, jednostavno si prirodno selektovan. Samo odgajanje dece u plemenima zasnovano je na istim principima priodne selekcije u smislu da kad, na primer, ulove neku životinju, prvo jedu muškarci jer oni su najbitniji za pleme, obezbeđuju hranu, štite ga, zatim žene, a tek na kraju deca. I ta hijerarhija se strogo poštuje. Surovo je i odrastanje, pa sva deca imaju po tri ožiljka ispod očiju jer im seku obraze dok su mala kako ne bi plakala (slane suze u živoj rani peku), pošto plač privlači divlje zveri.

U Indoneziji jedva preživeo

Andrej jako dobro pamti i gde je stekao prijatelja do groba.

„U plemenu Mentavaj u Indoneziji sam stekao prijatelje za ceo život. Dva puta sam se vraćao i živeo sa njima u džungli. Između nas se stvorila posebna veza zbog nemilih događaja koji su prethodili mom ponovnom povratku kada mi je bukvalno život visio o koncu u džungli. Otrovao sam se pijući nedovoljno prokuvanu vodu iz potoka džungle, zaraženu retkom bakterijom koja se nalazi u izmetu divlje svinje. Situacija je bila toliko ozbiljna da šaman nekoliko dana nije mogao da mi spusti groznicu, nisam mogao da ustanem, jedem. Bio sam toliko slab da, kada su shvatili da se neće dobro završiti, nekako su me kroz džunglu doneli do čamca i transportovali nakon nekoliko sati do prvog naselja, gde sam dobio lekove i infuziju i izvukao se.“

Kako kaže, siguran je da se to njegovo prijateljstvo s ljudima iz indonežanskog plemena događa jednom u životu.

„Imam sreće što mi se to dogodilo na početku karijere i što ću imati još mnogo prilika da ih posećujem. Koliko smo se povezali govori i to što su mi dali Mentavaj ime i za njih sam zauvek Đori. Ali to je i obaveza da budem kum na venčanju dečaka iz plemena sa kojima sam se posebno povezao.“

Za razliku od ovog iskustva, Andrej je u dalekom Laosu iskusio i kako to izgleda kad te proteraju iz sela.

„U Zlatnom trouglu opijuma na severu Laosa, samo što je počela priča o pandemiji korone, živeo sam sa narodom Hmong u jednom selu. Sve harmonično, gotovo sam se odomaćio, ali... Tog popodneva sam sa njima pio pivo na slavlju povodom rođenja deteta, a sat kasnije su me proterali iz sela plašeći se da sam zaražen koronom, iako sam već duže vreme sa njima.“

Najlepši ljudi u Africi

Andrej se nedavno vratio iz Afrike, koja ga je sasvim očarala, a posebno ga je oduševila – hrana.

„Volim jednostavnu hranu, bez začina. Probao sam sve i svašta na svim kontinentima i mogu reći da mi hrana u Africi definitivno najviše prija. Ne koriste toliko ulja za prženje i ne preteruju sa začinima, za razliku od, recimo, Azije“, priča Andrej i kako su ljudi u Africi, po njegoov miplejnju, najlepši na svetu.

I kad se sve sagleda. On jednostavno ne može da zamisli da se bavi drugim poslom.

„Ovaj posao moj je život, maštarenja iz najranijeg perioda detinjstva koja su se obistinila. Ne vidim sebe negde drugde. Zapravo, ovo nije posao, ovo je ljubav i želja da istražim i saznam što više o ovoj planeti dok me noge nose. Nadam se da će još dugo jer siguran sam da će jednog dana deda Andrej i dalje biti deo pustolovina Bez granica.“

Kod kuće najdraže

Ipak, to nije uvek lako jer je Andrej zbog dalekog puta često odvojen od porodice.

„Uglavnom sam sam, tempo je jak, mnogo se radi na snimanjima, iako deluje da je samo uživanje i sticanje iskustava. Verujte da je napornije nego što bi to iko mogao da zamisli. Ipak, svaki put kada destinacija dozvoljava, povedem i suprugu. Deli moj avanturistički duh i volim kada je uz mene na nekom od putovanja“, kaže Andrej i za kraj dodaje da buđenje pored supruge u krevetu u njihovoj spavaćoj sobi osećaj koji ne bi menjao ni za šta na svetu.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram