8 psiholoških trilera koje vredi pročitati ako vam se dopao „Verity“

Kolin Huver je u priču o spisateljici Louen Ešli, koja dolazi u kuću slavne autorke Veriti Kroford kako bi dovršila njenu seriju romana, ubacila gotovo sve sastojke od kojih nastaje izuzetno zarazan psihološki triler: izolovanu kuću, brak pun tajni, zabranjenu privlačnost, rukopis koji možda otkriva strašnu istinu i dovoljno sumnje da ni nakon poslednje stranice ne budemo sasvim sigurni šta se zaista dogodilo.

„Verity“ ovih dana ponovo privlači ogromnu pažnju i zbog filmske adaptacije koja je 2. oktobra stigla u bioskope. En Hatavej igra Veriti, Dakota Džonson je Louen, dok Džoš Hartnet tumači Džeremija Kroforda.

Ako vas je upravo ta mešavina psihološke igre, mračnih porodičnih tajni i nepouzdanih verzija istine držala budnim do kasno u noć, sledećih osam knjiga imaju dobre šanse da urade isto.

„Kućna pomoćnica“ – Frida Makfaden

Mili očajnički treba novi početak, pa posao kućne pomoćnice u luksuznoj kući porodice Vinčester izgleda kao prilika koju ne sme da propusti.

Sve dok ne upozna Ninu.

Njena nova poslodavka menja raspoloženja bez upozorenja, pravi nered samo da bi Mili morala da ga čisti i iz dana u dan deluje sve nepredvidivije. Ninin suprug Endru, nasuprot tome, izgleda ljubazno, smireno i gotovo suviše dobro da bi bio stvaran.

A tu je i Milina mala soba na tavanu čija vrata mogu da se zaključaju – samo ne sa njene strane.

„Kućna pomoćnica“ je verovatno najlogičniji izbor za nekoga ko želi da ponovi čitalačko iskustvo „Verity“. Ponovo imamo luksuznu kuću u kojoj nešto ozbiljno nije u redu, muškarca uhvaćenog između dve žene i priču koja nam namerno dozvoljava da prerano odlučimo kome ćemo verovati.

A onda nam pokaže koliko smo pogrešili.

Čitajte ako vam se u „Verity“ najviše dopalo stalno preispitivanje ko je žrtva, a ko manipulator.

„Ponekad lažem“ – Alis Fini

Amber Rejnolds zna tri stvari.

Nalazi se u komi. Njen muž je više ne voli. I ponekad laže.

Ona ne može da se pomeri niti da govori, ali čuje ljude koji dolaze u njenu bolničku sobu. Istovremeno pokušava da rekonstruiše šta joj se dogodilo, dok se priča kreće između sadašnjosti, nedelje koja je prethodila nesreći i dnevničkih zapisa iz njenog detinjstva.

Svaki od tih delova trebalo bi da nas približi istini.

Umesto toga, samo otvara nova pitanja.

Sličnost sa „Verity“ nije samo u velikim obrtima. U obe knjige pisana reč – rukopis kod Huver, dnevnik kod Fini – postaje nešto što automatski doživljavamo kao dokaz. A onda se pojavi mnogo neprijatnije pitanje: zašto smo uopšte pretpostavili da je neko ko nešto napiše dužan da govori istinu?

Ako vam se u „Verity“ najviše dopalo: ono neprijatno osećanje da možda nijednoj verziji događaja ne možete potpuno da verujete.

„Tihi pacijent“ – Aleks Majklidis

Ališa Berenson je poznata slikarka sa naizgled savršenim životom.

Jedne večeri njen muž Gabrijel vraća se kući. Ališa mu puca pet puta u lice.

A zatim prestaje da govori.

Od tog trenutka nikome ne objašnjava šta se dogodilo, zbog čega njen slučaj postaje predmet gotovo opsesivne javne fascinacije. Psihoterapeut Teo Faber odlučan je da bude osoba koja će je konačno navesti da progovori.

Naravno, što se više približava Ališi, priča postaje sve manje jednostavna.

„Tihi pacijent“ ima nešto što će posebno prijati čitaocima „Verity“: završni obrt koji vas tera da u glavi premotate prethodnih nekoliko stotina stranica i počnete da ih tumačite potpuno drugačije.

A kada triler uspe da vas natera da poželite da ga odmah pročitate ponovo samo da vidite šta ste propustili, uglavnom znate da je uradio posao.

Čitajte ako vam se u „Verity“ najviše dopalo finale koje menja značenje svega što mu je prethodilo.

„Iza zatvorenih vrata“ – B. A. Paris

Džek i Grejs izgledaju kao par kojem ništa ne nedostaje.

On je uspešan, šarmantan i pažljiv. Ona elegantna i posvećena. Njihova kuća je besprekorna, večere savršene, a ljudi oko njih njihov brak posmatraju sa mešavinom divljenja i zavisti.

Samo što Grejs gotovo nikada ne izlazi sama.

Nema svoj mobilni telefon. Teško ju je dobiti bez Džeka. A iza vrata jedne od soba nalazi se nešto što se nikako ne uklapa u sliku savršenog zajedničkog života.

B. A. Paris vrlo brzo ruši fasadu idealnog braka i pretvara je u klaustrofobičnu priču o kontroli, strahu i životu koji spolja može izgledati potpuno drugačije nego iznutra.

Upravo je ta dvostruka slika porodice ono što ovu knjigu povezuje sa „Verity“.

Jer ponekad najveća misterija nije šta se dogodilo u jednoj kući, već kako niko spolja nije primetio šta se u njoj događalo godinama.

Čitajte ako vam se u „Verity“ najviše dopalo otkrivanje onoga što se krije iza fasade savršenog braka.

„Rebeka“ – Dafne di Morije

Ako želite da posle „Verity“ pročitate nešto književno ozbiljnije, vratite se u 1938. godinu.

Mlada, neimenovana pripovedačica upoznaje bogatog udovca Maksima de Vintera, udaje se za njega i dolazi u Menderlej, njegovo veličanstveno imanje u Engleskoj.

Tamo je čeka žena koju nikada nije upoznala.

Rebeka.

Maksimova prva supruga je mrtva, ali je njeno prisustvo svuda. U njenoj nekadašnjoj sobi, u predmetima koje je birala, u ljudima koji je još obožavaju i u neprekidnim poređenjima zbog kojih druga gospođa de Vinter počinje da oseća da nikada neće moći da zauzme mesto žene koja joj je prethodila.

A onda priča o Rebekinoj smrti počinje da se menja.

Teško je čitati „Verity“ a ne osetiti ponešto od DNK „Rebeke“: velika izolovana kuća, nova žena koja pokušava da razume prethodnu, misteriozni muž i odsutna supruga koja na čudan način dominira svakom prostorijom.

Samo što je Dafne di Morije sve to radila gotovo devet decenija ranije.

Čitajte ako vam se u „Verity“ najviše dopalo prisustvo druge žene koje lebdi nad kućom, odnosom i svakom tajnom.

„Iščezla“ – Džilijen Flin

Na petu godišnjicu braka Ejmi Dan nestaje iz svog doma.

Njen suprug Nik vrlo brzo postaje glavni predmet interesovanja policije i medija. Njegovo ponašanje deluje čudno, pojavljuju se dokazi koje teško može da objasni, a idealizovana verzija njihovog braka polako se raspada pred čitaocem.

I upravo kada pomislimo da znamo u kakvoj se priči nalazimo, Džilijen Flin povuče tepih ispod nogu.

„Iščezla“ nije bez razloga postala jedna od knjiga koje su definisale savremeni psihološki triler. Njena najveća snaga nije samo u pitanju šta se dogodilo Ejmi, već u mnogo zanimljivijoj ideji: koliko uopšte poznajemo osobu sa kojom delimo život?

Nik i Ejmi godinama jedno drugom predstavljaju određene verzije sebe. Flin zatim pokazuje šta se događa kada te verzije počnu da pucaju.

Ako ste posle „Verity“ birali između „rukopisa“ i „pisma“, posle „Iščezle“ verovatno ćete odustati od potrebe da uopšte pronađete potpuno nevinu stranu.

Čitajte ako vam se u „Verity“ najviše dopalo kada triler odbija da vam ponudi jednostavnu podelu na dobru i lošu osobu.

„Oštri predmeti“ – Džilijen Flin

Kamil Priker vraća se u gradić u kojem je odrasla da bi kao novinarka izveštavala o ubistvima dve devojčice.

Povratak kući znači i povratak majci od koje je pokušala da pobegne, polusestri koju gotovo da ne poznaje i porodičnoj dinamici koja postaje sve uznemirujuća što joj se više približavamo.

Ako je „Iščezla“ seciranje braka, „Oštri predmeti“ su seciranje porodice.

Kamil ima sopstvene traume i tajne, a Flin postepeno gradi jedan od onih domova u kojima na početku samo osećate da nešto nije u redu, mnogo pre nego što možete da objasnite šta.

„Oštri predmeti“ su mračniji i manje romantični od „Verity“, ali dele sa njim nešto važnije: fascinaciju ženama koje odbijaju da budu uredno raspoređene u kategorije majke, žrtve, negativke ili heroine.

Čitajte ako vam se u „Verity“ najviše dopalo mračno pitanje koliko zapravo poznajemo članove sopstvene porodice.

„Devojka iz voza“ – Pola Hokins

Rejčel svakog jutra putuje istim vozom i posmatra kuće pored pruge.

Posebno jednu.

U njoj živi par kojem je u svojoj glavi već napravila čitavu biografiju. Deluju srećno, zaljubljeno i predstavljaju sve ono što Rejčelin život više nije.

A onda jednog dana kroz prozor voza vidi nešto što se ne uklapa u tu priču.

Ubrzo potom žena koju je posmatrala nestaje.

Rejčel želi da pomogne u istrazi, ali postoji problem: zbog alkohola ima periode kojih se ne seća i nije uvek sigurna šta je videla, šta je uradila i šta joj je neko drugi rekao da se dogodilo.

Pola Hokins tako gradi triler u kojem ne sumnjamo samo u sve ljude oko glavne junakinje – sumnjamo i u osobu kroz čije oči čitavu priču posmatramo.

A to je teren na kojem će se ljubitelji „Verity“ vrlo brzo osećati kao kod kuće.

Čitajte ako vam se u „Verity“ najviše dopalo nepouzdan pripovedač i stalno pomeranje granice između činjenice, sećanja i pretpostavke.