Pojava o kojoj se ne govori dovoljno.
Za mnoge žene bi bilo nezamislivo da izađu iz kuće sa dlakama na licu koje se vide ali ne i Analisi Haklman. Ona s ponosom nosi bradu oko tri godine. Danas je veća od muževljeve. Učestvovala je čak i na takmičenju za najbolju bradu 2015. godine: „Želela sam da idem na ovaj događaj godinama i nikada nisam uspela da skupim hrabrost da to uradim. Na kraju je to bila sjajna odluka.“
Žene koje otvoreno pokazuju dlake na licu su retke, ali žene sa dlakama na licu nisu. Haklman ima stanje koje se zove hirzutizam, definisano kao prekomerni rast dlaka – na gornjoj usni, bradi, grudima, leđima ili gornjim trbušnjacima – kod žena. To je rezultat prevelike proizvodnje androgena u telu (koji se obično smatra muškim polnim hormonom, iako sve žene prirodno imaju androgene), što je često simptom sindroma policističnih jajnika, bolesti koju Haklman ima.
Hirzutizam pogađa čak 17 procenata žena i doktori ga čak nazivaju „uobičajenim“.
„Neke članice moje porodice imaju brkove i prolaze kroz različite kozmetičke procedure kako bi bile sigurni da nisu vidljivi“, kaže Džej D. Samson, umetnica i muzičarka, koja ima brkove.
„Pre nego što sam postala ponosna na svoje dlake na licu, trudila sam se da ih maskiram što je više moguće.“
Za sve žene postoje genetski faktori koji određuju koliko dlaka imate, objašnjava dr Džordž T. Grifing, endokrinolog i profesor medicine na Univerzitetu Sent Luis, ističući da su neke etničke grupe prirodno dlakavije od drugih. Evropljani svetle puti i severni Azijati imaju najmanje terminalne kose (tamnija, gušća vrsta koja vam ne raste na glavi), dok žene bliskoistočnog, južnoazijskog, latinoameričkog i mediteranskog nasleđa prirodno imaju više. Postoji čak i italijanska izreka: „Donna barbuta, semper piaciuta“, koja se ponekad prevodi kao „svi vole ženu sa bradom“.
Višak dlake može izazvati značajan psihološki i emocionalni stres za žene. Istraživanje u Velikoj Britaniji pokazalo je da je 30 odsto žena sa dlakama na licu depresivno.
Samson koristi reč „ponižena“ kada priča kako se osećala u 9. razredu kada ju je dečak ismevao da treba da izbledi brkove. A za 24-godišnju Almu Tores, fotografkinju iz Bronksa, život sa dlakama na licu izazivao je „duboku depresiju“.
Prvi put kada ga ih je uklonila bilo je za matursko veče u osmom razredu: „Obrijala sam zaliske — bili su debeli i dugački. Bila je to loša ideja. Ponovo su narasli deblji.“
Tores kaže da se redovno brijala osam godina, provodeći sate u kupatilu da bi se rešila svojih dlaka. Uradila je višestruke pirsinge u nosu i usnama kako bi skrenula pažnju ljudi sa osipa koje je izazvao brijač.
Haklmenova se brijala tri ili četiri puta svakog dana kako bi sakrila dlake na licu, proces koji je započela sa 13 godina.
„Moj muž bi učinio sve što je mogao da mi pomogne. Depilirao bi mi lice voskom, ali jednostavno nisam mogla da ih kontrolišem. Nisam želela da izađem iz kuće. Nisam želela da me neko vidi. Nismo išli ni na porodična okupljanja.“
Skloni smo da razmišljamo o uklanjanju dlačica, na licu ili na neki drugi način, kao o posledici modernosti – rezultat glatke kože koja se slavi u reklamama, filmovima i, da, pornografiji. Ali žene su se trudile da uklone neželjenu kosu od pamtiveka.
Uklanjanje dlaka datira još iz praistorije, kada su žene koristile naoštrene ivice kamenja kao britve. U starom Egiptu, Grčkoj i Rimskom carstvu, žene su uklanjale sve dlake sa tela, a recepti za to postoje još iz doba faraona, kaže dr Džil Berk, viši predavač na Univerzitetu u Edinburgu i autor predstojeće knjige „Italijanski renesansni akt“.
„U renesansi je došlo do eksplozije tretmana za izgled lica“, kaže ona, „a uklanjanje dlaka je postalo popularnije u ovoj eri zbog naglaska na golo telo.“ Pored stidnih dlačica, žene su uklanjale dlake na nogama, ispod pazuha i dlake na gornjim usnama, objašnjava Burk.
Standardi lepote su tada postojali kao i sada. „Postoji razlog zašto industrija za uklanjanje dlaka zarađuje milijarde i milijarde dolara“, kaže Haklman. „Oni su tu da zarade na tome da se osećate kao da morate ukloniti dlake.“
Žene poput Analise, Toresa i Samsona – koje su odlučile da se suoče sa svim ovim predrasudama i umesto toga prigrle svoja prirodna stanja – dokazuju da ih dlake na licu ne čine manje ženstvenima.
„Tužno je što se žene osećaju kao da moraju da žive pod restriktivnom zabranom dlaka na licu“, kaže Samson o tome koliko usko definišemo ženstvenost. „Na koledžu sam bila u poseti prijateljici i dugo nisam izbeljivala brkove, a ona je rekla: „Mislim da izgleda jako dobro. Trebalo bi da dozvolite da ovo bude vaša stvar.’ Od tada, nikada nisam razmišljala da to promenim. Uglavnom sam se zaista osećala ugodno sa svojim identitetom kao žena, ali kao druga vrsta žene. Ne gledam se u ogledalo i mislim: ’Radim ovo kao protest‘, ali to je definitivno poteklo odatle“, kaže ona. „Slavim svoje brkove i mislim da je ljudima neprijatno zbog toga. Mislim da im je neprijatno sa ljudima koji imaju samopouzdanje.”
Jedna od takvih samouverenih žena je i Harnam Kaur iz Britanije i verovatno je najpoznatija bradata žena danas. Kaur ima skoro 100.000 pratilaca na Instagramu i čak je prošetala pistom na Londonskoj nedelji mode prošle godine. Njene objave često pokazuju da ona živi normalnim životom, kao većina žena od 20 godina – samo što ona ima bradu.
„Nadam se da će se standardi lepote konačno promeniti za žene i muškarce i da će ljudi imati priliku da rade ono zbog čega se osećaju dobro u sebi“, kaže Samson. „Srećna sam što imam ljude koji me podržavaju takvu kakva jesam. I ja sam srećna što me ljudi smatraju lepom sa brkovima ili bez njih.”
Taj sistem podrške bio je od suštinskog značaja za Analisu, čiji je muž bio njena najveća podrška, prenosi marieclaire.
„Došlo je do tačke kada je rekao: „Znaš šta? Samo pusti to. Neka vaša koža zaceli. Neka raste.’ Nije da mi je bila potrebna dozvola, ali mislim da mi je bilo potrebno uveravanje da sa mnom nije ništa.“
Koliko god izgledalo kontraintuitivno, svaka od ovih žena stekla je samopoštovanje kada su konačno prestale da brinu o tome da li su više konvencionalno lepe. „Sviđa mi se moja brada jer se osećam ugodnije“, kaže Tores. „Ne moram da se krijem iza svih pirsinga, ne moram da se krijem iza ludih boja u kosi. Zaista mogu da se osećam kao ja.”
***
Bonus video: Šerijatsko pravo – Avganistan u strahu od surovih kazni
Pratite nas i na društvenim mrežama:
