Naučnici su nekada mislili da ljudi mogu da rone maksimalno do 30 metara u dubinu u jednom dahu. Amber Burk je otišla dublje od 70 metara i fiziologija ne može da objasni kako.
Pre deset godina, Australijanka Amber Burk je bila u svojim ranim dvadesetim i putovala je kroz Egipat kada je otkrila nešto zapanjujuće o sebi.
U malom selu na Sinajskom poluostrvu naišla je na mesto gde se uči ronjenje na dah – i odlučila je da pokuša.
„Zadržala sam dah četiri minuta i ronila sam na 18 metara“, kaže Burk, koja je sada australijska šampionka u ronjenju na dubinu.
Bourke je bila šampionka u sinhronom plivanju kada je bila tinejdžerka, pa je već znala da može da zadrži dah nekoliko minuta. Otkriće ronjenja na dah joj je otvorilo oči.
Do 2018. godine, Burk se etablirala kao jedna od najboljih roniteljki na svetu. U dubokim vodama na obali Filipina, bila je spremna da pokuša da obori svetski rekord za žene u disciplini „uron s konstantnom težinom bez peraja“ .
Smatra se najtežom disciplinom – ronilac se spušta vertikalno u duboku vodu jednim dahom, koristeći samo snagu mišića da se pomeri nadole. Sa svakim metrom spuštanja, pritisak na telo se povećava.
Na 30 metara – što je maksimalna dubina za koju su fiziolozi, u ranim danima sporta, mislili da su ljudi sposobni – pritisak koji se vrši na telo je četiri puta veći nego na površini, a zapremina vazduha u telu se smanjuje na jednu četvrtinu.
Onda, u jednom trenutku, ronilac počinje da slobodno pada.
Burk je dostigla dubinu od 73 metra – svetski rekord – ali pomračenje uma, u deliću sekunde kada je izašla na površinu, ju je diskvalifikovalo.
„Ako ostanete pod vodom dovoljno dugo, uvek postoji šansa da će vam kiseonik pasti na nivo na kome će vaš mozak odlučiti da se isključi kako bi se zaštitio od oštećenja“, kaže Burk.
Svetski rekord za muškarce za „konstantnu težinu bez peraja“ iznosi 102 metra, za četiri minuta i 14 sekundi. Sa perajima je 131 metar.
Za disciplinu „statička apneja“, gde takmičar ne roni, već se samo potapa pod vodu, najduže zadržavanje daha je 11 minuta i 54 sekunde. Kada se pre zarona udahne 100 odsto kiseonika, rekord je 24 minuta i 37 sekundi.
Da biste postali vrhunski ronilac, potrebno je strpljenje.
Napredovanje je sporo – često su potrebne godine da se postigne nekoliko dodatnih metara dubine, jer se telo navikava na pritisak.
„Kada sam prvi put zaronila na 30 metara dubine, zaista sam osetila veliki pritisak, a posebno na grudima, osećala sam se kao da sam zgnječena. Ali sada, roneći na 70 metara, uopšte ne osećam taj pritisak“, kaže Burk.
Glavna adaptacija je ipak psihološka: razvijanje sposobnosti da se izdrži potreba za disanjem. Burk kaže da ulazi u meditativno stanje, usporavanjem disanja pre nego što uđe u vodu.
„Radi se o održavanju tog opuštenog stanja, a za mene to zapravo znači da ostanem u trenutku i da ne razmišljam predaleko u budućnost – jer ako razmišljate o tome koliko dugo planirate da ostanete pod vodom i koliko duboko ste… Ako planirate da zaronite, onda je lako biti preopterećen i paničiti“, govori Burk.
Iako je pandemija zaustavila većinu međunarodnih takmičenja, Burk i dalje trenira – ima duge sesije plivanja pod vodom u bazenu oko četiri puta nedeljno, plus vežba u teretani – a uporedo sa tim je električarka i instruktorka slobodnog ronjenja.
„Kada sam prvi put počela, mislila sam: ‘Nisam ni znala da je ovo ljudski moguće’, ali je prosto neverovatno šta ljudi mogu da urade“.
***
Bonus video: Najlepše plaže
Pratite nas i na društvenim mrežama:
