„Zašto sam ostavila sve u Beogradu i otišla u Tanzaniju“

Podeli:
volontiranje u tanzaniji
Foto:privatna arhiva

Iz želje da razbistri glavu i smisli šta će dalje u životu Dijana Kocić (31) krenula je put daleke Tanzanije kako bi volontirala u školi. Za Zadovoljnu ona priča koliko ju je to iskustvo promenilo, zašto deca tamo peru ruke pepelom, kako pevaju srpske pesmice, ali i zašto se ljudi na sahranama smeju.

„Pretprošle godine u januaru razmišljala sam o promenama u svojoj karijeri jer sam devet godina u istoj kompaniji. Palo mi je na pamet da odem da volontiram sa decom na par meseci“, priča kako joj je to uvek bilo veliki san.

Foto:privatna arhiva

A čim je stigla u Tanzaniju, doživela je pravi šok.

„Kako sam bila sama, bela žena, na ulicama sam izazivala poglede i komentare – odakle si, gde ti je muž, sa kim si ovde… Gde god bih se pojavila, ljudi koje ne poznajem bi me zagledali i zapitkivali o mom privatnom životu. I to nije bilo baš prijatno.“

Foto: Privatna arhiva

Umarale su je i neuredne, prašnjave ulice, siromašni ljudi, cenkanje za svaku stvar koju bi htela da kupi. Trebalo joj je nekoliko nedelja da prihvati nov način života.

Onda se sve promenilo.

„Oduševila su me dečica u školi! Bili su tako veseli, dragi, radoznali – željni da mi pipnu kosu, da pričaju sa mnom.“

Foto: Privatna arhiva

Dijana priča i kako tamo izgledaju vrtići i škole.

„Škole u selima nemaju struju, učionice imaju rupe u podu i plafonu, nemaju dovoljno klupa i školske opreme. Zidovi su maltene kao ruševine. U odeljenjima ima od 40 do čak 70 dece na jednu učiteljicu“, priča Dijana koja je rodom iz Vinče.

Kako kaže, tamo se svakodnevno susreću sa velikim preprekama i izazovima.

„Pošto su ljudi siromašni, deca nemaju rančeve, već platnene torbe ili kese i po jednu olovku. Desi se da dete tu olovku izgubi na putu od kuće do škole, pa ne sme da kaže to na času, jer će ga učiteljica vratiti kući po pare da kupi novu olovku. Može da se desi da roditelji istuku dete jer je izgubilo pribor. To mi je bilo baš strašno čuti.“

Foto: Privatna arhiva

Dijana priča i šta je zapravo bio njen posao i kako je bio organizovan.

„Bila sam pomoćnik učiteljice engleskog jezika i svakog dana sam po nekoliko sati pripremala decu sedmog razreda za završni ispit, pregledala im testove i prolazila sa njima kroz rešenja odgovora kako bi usvojili znanje. Deca idu do sedmog razreda u osnovnu školu, pa nakon završnog ispita upisuju srednju“, priča o tamošnjem sistemu obrazovanja.

I onda se iz svega što je videla izrodila ideja da pokrene kampanju za renoviranje škole.

„Kako sam putem društvenih mreža delila svoje utiske i naišla na mnogo razumevanja i ljubavi za situaciju tih ljudi, poželela sam da zajedno uradimo nešto plemenito. Od dece sam saznala da im najviše trebaju kompjuteri, atlasi i lopte.“

Foto: Privatna arhiva

Tako je iskoristila društvene mreže da im to omogući.

„Pozvala sam ljude da doniraju dok sam ja tamo kako bih na licu mesta nabavila sve što je potrebno. U roku od tri nedelje 300 ljudi je doniralo i skupili smo 7.000 evra kojima smo jednu učionicu preuredili u salu za informatiku – zamenili smo prozore, vrata, popravili krov, okrečili i sredili pod, kupili klupe, kompjutere.“

A mališani su toliko bili očarani da su čak igrali užičko kolo i pevali pesmicu „Drugarstvo“ našeg dečjeg pesnika Dragana Lukića.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic)

„Deca su bila oduševljena našom muzikom, lako su se snašla sa novim ritmom i uživali smo svi zajedno u plesanju. Pesmicu smo naučili za priredbu koja je organizovana povodom otvaranja preuređene učionice i uvežbavali smo je nedelju dana. Mene je iznenadilo kako brzo uče i lako izgovaraju naše reči. Olakšavajuća okolnost je i što se na svahili jeziku čita na isti način kao što se i piše“, priča Dijana, koja je po struci inženjer organizacionih nauka i 10 godina radi u marketingu.

Dok je bila u ovoj dalekoj afričkoj zemlji, videla je i šta bismo mogli da naučimo od njih.

„Zahvalnost za život. Da vidimo radost u malim stvarima. To bismo mogli da naučimo od njih.“

I sama je štošta novo iskusila u Tanzaniji.

„Ljudi dosta dele među sobom i, ako imaš više novca, platiš više – ako imaš manje, daš koliko imaš. Cenkanje je rasprostranjeno i ljudi pokušavaju da sve naplate više, pa ako prođe, prođe. Tanzanijci su otvoreni, veseli, solidarni. Pozitivno gledaju na sve što im se desi, čak i na sahranama ljudi se smeju. Žive sad za sad, prihvataju sve što im život donese i jako su zahvalni na malim stvarima. To me je oduševilo i to sam naučila od njih. Takođe, imaju izražen osećaj vlasništva za prirodne lepote svoje zemlje – rudnike, nacionalne parkove, smatraju svojim i žele da od toga naprave nešto prepoznatljivo što će im pomoći da žive bolje“, priča Dijana kojoj se kao travel blogeru ostvario san da vidi izbliza lava, hijene, žirafe.

Foto: Privatna arhiva

Videla je i da u Tanzaniji ima ponečeg nalik na Srbiju.

„Rekla bih da su seoske sredine u Srbiji i Tanzaniji slične – ljudi se druže, pomažu jedni drugima i u kućnim poslovima, i u gajenju dece. Posećuju se i slave zajedno. Naučila sam tamo da mi za sreću malo treba. Da mi prija jednostavan život, boravak u prirodi, druženje sa decom, podučavanje i pokretanje promena u kontekstu obrazovanja. Ovo iskustvo je donekle usmerilo i moj dalji rad koji je i dan-danas kombinacija putovanja, pričanja priča, deljenja znanja i rada na unapređenju obrazovanja.“

Dijana je zato planirala da ponovo ode u Tanzaniju i da tamo odvede grupu ljudi koja bi volontirala u istom selu, ali korona ih je sprečila u tome.

#related-news_0

„U kontaktu smo i dalje, deca su se vratila časovima i školi. Korona nije uticala mnogo na njihov život, osim u prvim mesecima kada je sve buknulo. Najveći izazov su sredstva za higijenu koja oni uglavnom nemaju. Deca u školi peru ruke pepelom, što možda ubija neke bakterije, ali pitanje je da li može da zaštiti od korone.“

I dok ne dođu neki bolji dani, pa se iznova vrati u Tanzaniju, Dijana radi kao digitalni marketing menadžer, brend konsultant, travel bloger i edukator.

„Penjem se po vrhovima, kupam se u vodopadima, kampujem. Putujem, čitam, pišem, fotografišem, upoznajem nove ljude i okupljam putnike“, kaže ova devojka željna avanture.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram

BONUS VIDEO: Svetske zvezde u Pirelijevom kalendaru kroz objektiv Brajana Adamsa