Branislava Jankov (31) iz Kikinde napustila je državni posao u tužilaštvu zbog trudnoće, a onda iz pandemije korone izvukla nešto dobro i pokrenula nesvakidašnji posao - vez fotografija ultrazvuka beba, koji ostaje roditeljima kao divna neobična uspomena. Za portal Zadovoljna.rs ona priča kako je to upustiti se u nepoznato, ostaviti siguran posao s bebom na putu i istrajavati u svojim snovima.
Kad je kao diplomirani pravnik, nakon 10-mesečne prakse u Osnovnom javnom tužilaštvu u Kikindi, saznala da je trudna, Branislava je uradila baš ono što većina ne bi – prekinula radni odnos i otpočela sopstveni biznis.
View this post on Instagram
„Svesna sam da je ovo Srbija u doba korone, da je sve neizvesno, ali više bih se kajala da nisam pokušala i nastavila po starom. S obzirom da na srpskom tržištu, a i u regionu niko ne pravi vez ultrazvuka bebe, to mi je dalo mogućnost da donesem nešto novo, za šta sam verovala da će biti primamljivo. A pošla sam od sebe. I ja sam roditelj, pa kao što sam želela za sebe ovakav predmet, nadala sam se da će i drugi roditelji poželeti isto.“
Ipak, ta odluka da se ne vrati u državnu firmu nego da osnuje svoju donela je razne faze i osećaje, pre svega strah.
„Strepela sam da li ću uspeti da se pokažem i dokažem na tržištu, da li ću imati kupce, a samim tim i redovnu platu, da li sam luda ili hrabra što se nisam vratila na siguran posao, gde ću i šta ću ako ovaj posao propadne, jer naše društvo ne prašta greške. Najviše sam se plašila da li ću uspeti da ostvarim svoj san i kako ću podneti ako ne uspem.“
Pošto je bebac bio na putu kad je napustila tužilaštvo, i ta minimalna plata koju je dobijala baš je falila u porodičnom budžetu. Dodatni izazov je bilo to što je trebalo organizovati se oko čuvanja deteta, porodičnih obaveza i pokretanja privatnog posla.
Pročitajte još:
„Na početku je mnogo vremena odlazilo na pronalazak najboljih materijala za rad. Nisam imala pojma ni šta znači lični posao i prodaja preko društvenih mreža, pa sam išla na kurseve i edukacije.“
Dok posao nije proradio i dok nije stala na svoje noge, svakodnevno se preispitivala. Sumnjala u sebe.
„Vodim se time – bolje odustati kad pokušam sve, pa da se posle ne kajem, nego da se kajem što nisam pokušala. A bilo je svakakvih komentara jer ipak državni posao mnogi smatraju idealnim. Ali iako to jeste neki vid sigurnosti, za mene to nije bilo dovoljan razlog da odustanem od svog sna“, priča Branislava i objašnjava da su je bližnji podržali, a ostali uglavnom mislili da je sve to ludost.
View this post on Instagram
Na kraju se ispostavilo da je bila u pravu.
„Ovaj posao mi je dao potpunu nezavisnost, slobodu kreiranja, samostalnost u odlučivanju, ali i odgovornost i, svakako, finansijsku slobodu – koliko radim, toliko imam. To mi nijedan drugi posao ne može doneti i zato sve više cenim i volim ovo čime se bavim.“
A odakle ideja za ovaj neobičan vez?
„Još dok je Aleksa bio u stomaku, želela sam da njegove prve slike – ultrazvuk, sačuvam i jednog dana mu pokažem, a možda i poklonim njegovoj deci. Moja majka nema nijednu moju sliku iz svog stomaka (tada ultrazvuk nije bio toliko zastupljen) i zaista mi je žao zbog toga. Na internetu sam tražila kako se sve ultrazvuk može sačuvati i tako sam videla radove žena u svetu koje vezu ultrazvuk bebe“, priča Branislava i kaže da joj se ideja odmah svidela. I tako se upustila u avanturu.
Više od šest meseci je tražila najbolje platno i idealan konac. Platno za taj rad mora da bude dovoljno čvrsto da izdrži gust vez, a konac dovoljno jak da ne puca i ne linja se usled čestog trenja.
„Nakon pola godine uradila sam i prvi Aleksin vez ultrazvuka. Tehniku samog veza sam vremenom usavršila jer ne postoje specijalna pravila i šeme za vez – svaki ultrazvuk je drugačiji. Nakon više od 50 urađenih radova, sada kad pogledam nečiji ultrazvuk, znam da li je moguće na osnovu njega uraditi vez i kako uopšte to da izvedem.“
Za jedan vez – 20 sati
Branislava priča i koliko joj vremena treba za samo jedan vez.
„Za izradu jednog veza ultrzvuka bebe mi u proseku treba oko 20 radnih sati. Od samog skiciranja slike na crnom platnu, pa do pakovanja i slanja rada prođe tri dana. Mesečno mogu najviše osam radova da uradim, a lista čekanja je i do dva meseca.“
Taj posao za Branislavu nije samo posao – ona se zbliži sa svakom svojom mušterijom.
„Sa svakom bebom čiji ultrazvuk vezem se na kraju i upoznam – preko slika koje mi roditelji pošalju. U stvari, te bebe ja upoznam tokom samog rada, sa njihovom crno-belom slikom provedem dosta vremena, a kasnije im vidim lik. To je poseban osećaj i emocija koja se ne može rečima opisati.“
Ipak, u početku, priznaje, nije sve išlo bajno, posebno sa bliskim ljudima.
„Prve reakcije su bile više negativne nego pozitivne jer prvi ultrazvuci nisu bili najverodostojniji. Iako su ti radovi bili za moje bližnje, znali su da mi kažu – molim te, nemoj nikom da pokazuješ, baš i ne liči na bebu… Ali to je tada bilo razumljivo. Mišljenje su brzo promenili jer su videli da nisam odustala, nego da sam tehniku veza usavršila toliko da su mi posle govorili – e ovo sada može i na izložbu da ide.“
Nakon toga svi oni su ostajali u čudu kad im se vez bebe nađe u rukama i često nisu mogli da razumeju kako nastane jedan rad, a da pritom izgleda kao originalni ultrazvuk.
„Reakcije roditelja su protkane suzama, sećanjima na trudnoću. Niko se nije požalio niti vratio rad kada ga vidi uživo. Meni je to dovoljan znak da sam na dobrom putu“, kaže Branislava.
Do sada joj je najviše poružbina stizalo od stranaca, naših ljudi iz bivše Jugoslavije, koji se nalaze u dijaspori i kažu da nisu videli ništa slično. Na kraju mnoge ipak najviše zanima isplati li se finansijski sve to što radi.
View this post on Instagram
„Ne može posebno lagodno da se živi od moje plate, ali za sada je zadovoljavajuća jer je na nivou proseka u ovoj našoj državici. Ipak, veću satisfakciju dobijem od zadovoljnih roditelja, koji mi moj trud nagrade pohvalama, pa dobijem nadu da ću biti još uspešnija.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
