Koliko god bajkovito zvuči, svakodnevica života na selu nije jednostavna i potrebno je da dobro zasučeš rukave da bi sebi stvorio idilično mesto za život. Naše sagovornice su baka, mama i unuka koje su gradski komfor zamenile kućom na selu. U njen krov su se uselile sove, žižak žvaće parket, a pošto izolacije nema, zidovi bez zadrške propuštaju i vrućinu i hladnoću. Sve to im je ipak bilo bolje od pandemijskih dana u jednosobnom gradskom stanu.
Ana Dragović Drljević sve što je do sada radila, vrtelo se na neki način oko priče i pisanja, a knjigu ‘Kako je Veka veštica zavolela bajke’ završila je upravo na selu. Pre izbijanja pandemije, njena ćerka nikako nije mogla da se adaptira na vrtić – posle svake preležane bolesti odmah je dolazila sledeća praćena disajnim problemima. I tako u krug. Kao da su već bile u karantinu na koji se nadovezao ovaj pravi, izazvan pandemijom.
„Gledamo kroz prozor jednosobnog stana, stiglo proleće, žmirkamo u plavo nebo i sunce, i kao i svi drugi na ovoj planeti pitamo se koliko će da potraje i šta dalje. Naš mali porodični savet– suprug, majka i ja – zaključuje da bi našoj Nevi posebno u ovoj situaciji značio duži boravak u prirodi. Pala je odluka da moja majka, ćerka i ja spakujemo kofere i odemo u vikendicu u selu Vrbica kraj Aranđelovca. Na neodređeno vreme“, priseća se Ana.
Ana od rođenja živi u Beogradu, ali od kad zna za sebe raspuste je provodila kod bake i deke u ovoj vikendici. Pisala je u jednoj svojoj priči o detinjstvu u Vrbici:
„Kažu mi da kad sam bila mala nisam izbijala iz svinjca. Priču sam čula xy puta od deda-teče. Ti se verovatno ne sećaš, ali stalno si jurila u svinjac, da se naparfimišeš… U nedostatku vršnjaka za igru i prasići su imali svoje čari, mali, slobodno gacaju po blatu i mljackaju dok jedu. Majci svinji bih se prikrala dok jede. Promatrala sam je kao biće iz svemira, svaki njen grok i žvak kukuruza. Nisam nikada gurala ruke ka boksu, upozorili su me da može da gricne, ako je uznemiravam. Pa zato nisam. Muvala sam se ispred, sa strane, iza, i naravno udisala vazduh naparfimisan svinjama. Nije mi smetalo. Ono što mi jeste smetalo jesu buve koje su prešle na mene i od kojih sam dobijala gadna crvenila i otoke. Isterana sam iz svinjca, nepovratno…“
Kasnije ju je slabo privlačio zov prirode, u gradu je bilo sve što je zanimalo – zabava i posao. Sa zrelošću počinje da „žulja“ žurba i priroda na kašičicu. Poželela je da nađe oazu daleko od gradske vreve, a sve vreme su je u stvari i imali.
„Samo, uvek se dolazilo i odlazilo na brzinu, taman se opustiš – vreme isteklo, vraćaj se u grad.“
Za Anu otići na selo „na neodređeno“ vreme znači dvorište, sloboda. Iako si u starom klupku navika, novo okruženje ti kaže – zastani i upijaj. Izoštre ti se čula i razbistri um, nešto što je sve teže postići u gradskoj trci i frci.
„Na selu je sve, ili bar skoro sve, na pljuc od kuće: uberem smokvu iz dvorišta, odšetam do komšinice po luk i jagode, pijem kafu u letnjikovcu koji smo napravili u dvorištu i gledam ćerku kako sa drugarima jurca po dvorištu… Milina.“
A najsrećnija je zbog ćerke jer su se njeni respiratorni problemi smanjili na minimum, a ona čila i vesela otkrivala novi svet – ako je kretanje tokom karantina i bilo ograničeno, nisu bile ograničene mogućnosti da se igra i mašta na čistom vazduhu u velikom dvorištu.
„Zidovi jesu nestali oko nas, ali sam usred te prirode shvatila da su mnoga ograničenja ostala umeni. Boravak u prirodi pomogao mi je da osvestim da je vreme da dobrano poradim na sebi da bih se ‘odbagovala’ i krenula dalje. Većini ljudi se život u proteklih godinu i po dana okrenuo naglavačke, a mi smo pokušali da ga preusmerimo tamo gde je lakše podnositi aktuelna zbivanja. Za moju majku je ovo značilo da ne bude sama u svom stanu, da budemo zajedno i da pokušamo da održimo neku normalu. Sama ta činjenica joj je podigla moral i učinila da se oseti spokojnije. Vrbica je i mesto njenog detinjstva, tako da su sada tri generacije nas ženskih delile i dobro i zlo, kao što su i naši stari baš na ovom mestu.“
Pored onoga što su radile u kući i oko kuće svakog dana, što nije malo, uspele su kako kaže, da „uštinu“ i malo vremena za svoje hobije ili čak nešto što polako postaje posao. Baka je podrum kuće preuredila u atelje za inovativne „dekupaž“ projekte koji uključuju i mozaik.
„Dolazak na selo, u prirodu, prodrmao je sve nas, a ja sam obećala sebi da ću da nešto od mnogih započetih stvari i planova da na selu završim do kraja. Slikovnica za decu ‘Kako je Veka veštica zavolela bajke’ je jedno ispunjeno obećanje. Zadovoljstvo koje sam doživela radeći na njoj me je iznenadilo, ali i uverilo da ima smisla ideja – da nastavim da pišem za decu.“
Volele su jutra na selu i svaka je imala svoju rutinu. Bilo toplo ili hladno, prebace nešto preko sebe i pravac napolje, srknu kafu i dan može da počne.
„Dok sam ja za kompjuterom, moja mama i ćerka izvode eksperimente sa biljkama – sadile su pasulj, da ćerka vidi kako iz zrna izrasta stablo, a rodilo je skoro kao u bajci o čarobnom pasulju. Toliko im se osladilo, da su nastavile sa sadnjom – od začinskog bilja do limuna i avokada (čak), ali su skakavci stavili tačku na tu priču jer su im se izdanci veoma dopali.“
Ma koliko bajkoliko zvučila, njihova priča je sasvim realna i u njoj je mnogo toga daleko od savršenog. Kuća u koju su se preselile je u trošnom stanju, iako je izgrađena osamdesetih godina prošlog veka. Iz gradskog komfora došle su u kuću u čiji krov su se uselile sove, žižak žvaće parket, izostanak izolacije čini da zidovi bez zadrške „propuštaju“ i vrućinu i hladnoću. Sve ono na šta su mogli da zažmure ranije, dok su bili vikendaši, sada je bilo teško ignorisati.
„Odluka da se preselimo na selo značila je i pravljenje kompromisa, da ne budemo zajedno sve vreme, jer je suprug radnim danima zbog posla boravio u Beogradu. Značila je i da se svako veče uključujemo na vajber da prepričavamo kako je ko proveo dan i da kujemo planove šta ćemo zajedno raditi za vikend – kad smo svi na okupu. Na selu je moju majku zadesila komplikacija od operacije koju je imala pre više godina i neizvesno je bilo da li će se preživeti. Vest da će moja prva knjiga za decu biti objavljena stigla je nekoliko sati pre operacije od kojoj je mami život zavisio. Rekla sam joj to preko telefona, ipak je jedan od glavnih junaka priče baziran na njenom liku i delu… Srećom, operacija je bila uspešna i mama se oporavila.“
Što su više van grada, sve nam je manje nedostajao. Ali nedostajali su im dragi ljudi, prijatelji i rođaci. Na prvom mestu, ćerkici je bilo dosta odvojenosti od tate i razume da je za sada jedino rešenje bilo – da se svi vratimo u Beograd gde je Neva krenula u predškolsko. Lako je bilo navići se na „šumadijsku Toskanu“, na prostranstvo i prelepu prirodu, ali nije lako zaokružiti priču, da bude održiva.
„Ovo pandemijsko preseljenje nas je podstaklo da napravimo prve korake, uveli smo grejanje na pelet, što znači da ćemo od sada moći na selu da boravimo češće i duže, van letnje sezone. U perspektivi, želimo da renoviramo kuću i nađemo neki modus da svoje poslovne obaveze uredimo tako da možemo većinu vremena da budemo ovde ili čak započnemo neki novi biznis.“
Ana za sada radi na sledećoj knjizi za decu. Radnja se odvija u gradu, tačnije u soliteru, ali sam je zamislila da podseća na onaj ekološki soliter iz njihovog dvorišta sa sela. Glavni junaci su kućni ljubimci, koji su jedna od malobrojnih preostalih spona stanovnika gradova sa prirodom i životinjskim svetom. Nama preostaje da se radujemo novoj knjizi, kao i sledećim seoskim pustolovinama bake, Ane i ćerkice Neve.
***
Bonus video: Najlepša jezera Srbije
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
