Srpske motorašice: Bolje da se voziš sama, nego sa budalama

Foto: Privatna arhiva

One jure na dva točka i ruše sve stereotipe i predrasude. Motociklistkinje Srbije su za Zadovoljna.rs ispričale kakav je osećaj biti žena u muškom bajkerskom svetu, ali i šta im je sve donela ljubav prema motorima.

Pričali smo sa pet motorašica koje osvajaju krivine i pravce širom Srbije, koje se međusobno druže, pomažu i organizuju okupljanja i humanitarne akcije.

Njihova zajednica okuplja žene potpuno različitih godina, profesija i mentaliteta, ali im je zajednička ta doza ludosti, koja je kako kažu neophodna da biste sele na motor.

Donosimo priče pet neustrašivih žena koje prkose stereotipima i uživaju u slobodi koju donosi vožnja na dva točka.

Tijana Guberinić Žikić

Tijana Gunerinić Hrčak Foto: Privatna arhiva

Tijana je predsednica Društva motociklistkinja Srbije, kao i organizatorka prve Moto avanture koja je pre dve godine okupila motorašice iz svih delova zemlje. Počela je vozi sa 17 godina.

„Moj dečko je vozio motore, meni se to dopalo i htela sam da probam. Ali on je bio malo posesivan i nije hteo da mi da. Onda sam ja rešila da sama položim, a mama i tata su me maksimalno podržali. Kupili su mi prvi motor i rekli mi: ‘Ćero, bolje da se voziš sama nego sa ko zna kojom budalom‘“, priča za naš portal.

Danas zatiče sebe kako izgovara tu rečenicu svim zabrinutim majkama koje se kod nje raspituju o moto svetu zbog ćerki. Vozi pink motor, „da joj ga muž ne bi krao“ i svi je prepoznaju po njemu.

„Žene na motorima privlače malo više pažnje u saobraćaju. Moje drugarice redovno dobijaju ponude za brak. Definitivno je nešto što ume da pokrene razgovor i izmami osmeh“, priča Tijana.

S predrasudama se najčešće susreće u moto radnji koju drži sa mužem u Zaječaru.

„Često pitaju: ‘Ima li neko muško da mi proda deo za motor?’ Ali svi imamo muške ekipe koje voze sa nam i uglavnom se podržavamo“, kaže Tijana.

Otkrila nam je da su Vojvođanke najaktivnije motorašice, a Beograđanke imaju lepu akciju – svakog osmog marta dobrovoljno daju krv. AKo želite da se priključite moto zajednici, Tijana ima jasnu poruku.

„Probajte da objasnite ljudima da je bolje da budete odgovorne same za sebe, nego da dođete u situaciju da se zbog ljubavi prema motorima vozite sa onima koji ne vode računa. Cela moto zajednica je vrlo otvorena, tako da se ne ustručavajte za savet“.

Stela Bošković

Stela je nova u svetu motora, ali joj već kažu da je dobra i da ima talenta za vožnju. Strast prema motorima tinjala je u njoj godinama, a pandemija ju je konačno motivisala da „prelomi“ i dobije dozvolu za vožnju motora.

„Od kad znam za sebe volim motore, ali sam vozila mali skuter. Moj deda je vozio motore, roditelji ne vole, pa im i dalje smeta što vozim“, priča ona za Zadovoljna.rs.

„Nisam se puno razumela, mislila sam da je to isto kao skuter, ali to je bila velika zabluda. Auto škole su kod nas jako loše – ništa te ne nauče, samo da upališ. Ali učenja tehnika nema, pa moraš sama. Tako sam ja vežbala na praznim parkinzima“, iskreno dodaje.

Uprkos tome što je početnica, obožava brzinu, ali je dosta oprezna. Kaže da za vožnju motora morate da imate malo hrabrosti i ludila. A treba i da budete spremne na zlonamerne komentare.

„Kao i uvek, vlada mišljenje da su žene lošiji vozači i da manje obraćaju pažnje, da se slikaju na retrovizoru. Ima tu malo istine, nažalost, desi se i meni da izleti žena kad vozim. Ali od kolega motoraša nikad nisam doživela nešto negativno, svi hoće da pomognu“, ističe Stela.

Kad sedne na motor, oseća totalu relaksaciju, kao posle dobrog treninga.

„Iako vozite sa oprezom, nekako ste opušteni i uživate. To mi je pomoglo kroz celu koronu, jer sam aktivan tip. Mora jako puno da se vežba, a to ljudi potcenjuju. Nije bitan skup motor, nego dobra oprema. I treba da se ide polako, treba strpljenja i vremena – ali je ono što dobijete je mnogo više“, poručuje Stela.

Ada Urošević

Ada je veoma iskusna motociklistkinja – već sa 16 godina je polagala vozački. Bilo je vremena kada je pozajmljivala motor, ali sada ima čak dva – Kawasaki ninju 250 i Hondu shadow 600.

„Mislim da taj osećaj slobode kada se sedne na motor ne može da se dočara nekome ko nije probao. Jednostavno, to je način da se isključite iz svih svakodnevnih stresova i potpuno resetujete. Može se reći da je to kao jedan vid terapije“, priča Ada.

Ipak, ona priznaje da je dosta predrasuda o motorašicama koje se neće skoro iskoreniti.

„Najčeščći muški komentar koji sam čula je ‘žena je da bude suvozač, a ne da vozi’. Zapravo, mislim da se osećaju pomalo ugroženo činjenicom da ima jako puno žena koje voze bolje nego muškarci“, tvrdi Ada.

Najviše voli kad ostavi motor kod nekog kafića, pa priredi svim zainteresovanim posmatračima mali šok.

„Ljudi zagledaju tvoj motor i onda kada se vratiš i priđeš, okreću se da vide da li će doći vozač, da se odveze istim. Veliki je šok kada shvate da je vozač žensko sa manje od 50 kg“, našalila se.

Ženama koje razmišljaju da postanu bajkerke kaže da je najbitniji prvi korak – da upišeš vožnju.

„Dalje će sve teći svojim tokom“, kaže Ada.

Tatjana Grujičić Latas

Tatjani je ulazak u „čudesan i šarenolik“ moto svet bio najluđi poklon samoj sebi za 45. rođendan.

„Ljubav prema motorima je došla iznenada – jednog dana je do mojih ušiju dopro brundavi zvuk Harley Davidson motora, ispomerao neke točkiće u mom srcu i to je bilo to – jedan čitav novi svet se otvorio za mene“, govori Tatjana.

Brzo su usledila nova poznanstva i avanture, a od muških kolega dobijala je samo poštovanje i podršku.

„Najlepši moto događaj u kom sam učestvovala do sada je bila prva međunarodna ženska moto štafeta (Women Riders World Relay) 2019. godine! Štafeta je krenula iz Velike Britanije, obišla krug oko planete i vratila se za godinu dana ponovo u Veliku Britaniju. Pedesetak (ako ne i više) bajkeristikinja iz Srbije je učestvovalo – preuzele smo štafetu od naših koleginica u Skopju i predale je koleginicama na Mađarskoj granici. To je bila prava avantura, po kiši i vetru, sa neverovatnom količinom fenomenalne energije – nezaboravno! Proslava završetka ove avanture je bila u Londonu u februaru 2020. godine“, ispričala nam je.

Dok vozi, kaže da su joj sva čula izoštrena i primećuje sve oko sebe intenzivno: mirise, zvukove, slike koje proleću.

„U jednom momentu sve to se spoji u jedan osmeh koji krene da ti se rasteže ispod kacige. Puno srce“, govori Tatjana.

„Ako te strefila munja za motore, ne časi ni časa – osim divnog osećaja dok krstariš drumovima, čekaju te i neka nova i divna prijateljstva“, poručuje svim ženama.

Sandra Jovanović

Sandrina ljubav prema motorima počela je pre 20 godina, kada ju je tata prvi put provozao.

„Imala sam oko 7 godina. I dan danas se sećam tog osećaja leptirića u stomaku od straha, uzbuđenja i sreće. Nikad mi kolena nisu tako jako klecala kao tad kad sam sišla sa motora. U tom trenutku moj tata je postao moj idol i probudio strast u meni koja i danas živi. Danas ja vozim svoju decu na motoru, ali ja kod svoje dece nisam tu strast probudila – možda je tako i bolje“, govori sa osmehom.

Priznaje da su joj muške kolege uvek od velike pomoći oko mehanizacije, ali bilo je i loših situacija. Za naš portal prisetila se jednog stresnog događaja.

„Imala sam oko 20 godina i jedva skupila novac da kupim neku staru Hondu koja je u to vreme bila starija od mene. Bilo je leto, ja sam u to vreme bila studentkinja- novac mi je bio vrlo limitiran, gorivo sam kupovala za 200 dinara. I tako, naravno ostanem bez goriva na 300 metara od benzinske pumpe koja je na uzbrdici, a ja sa punom opremom na sebi na 30 stepeni krenem da guram motor. Neku neverovatnu snagu skupim da odguram uzbrdo tu svoju staru gvoždjuriju, jedva dođem do daha da kažem da želim da mi sipa samo za 200 dinara goriva, na šta čovek na pumpi prevrne očima, počne da toči gorivo i kaže mi :’ Ajde teraj to’. Ja i dalje onako zadihana zamolim da me pogura niz tu nizbrdicu kako bi motor upalio, a on me pogleda onako ljutito i kaže: ‘Devojčice, ti da si bila pametna ti bi našla nekog muškarca da te vozi, a ne da glumiš ludilo na tom motoru. Sad guraj sama’. Bila sam toliko povređena da nisam znala ni šta bih odgovorila, ali sam se svojski potrudila da mi ne vidi suze“, priča Sandra.

Ipak, kaže da je taj čovek bio okidač da završi fakultet, nađe dobar posao, da priušti sebi pun rezervoar i nov motor.

„To se desilo 20 godina kasnije, ali ko čeka taj i dočeka, zar ne? Tako da, hvala vam grozni čiko sa pumpe od pre 20 godina“, poručuje ona.

Motor je njen antidepresiv – okreće mu se svaki put kada ima loš dan.

„Dovoljno mi je nekad i kratak krug po gradu da se vratim kući smirena i nastavim svoj dan kao najbolja mama, supruga, koleginica, komšinica… Snaga mašine koju ja kontrolišem mi daje osećaj slobode, nezavisnosti i mira sa samom sobom. Jako je teško biti žena i balansirati sa svim ulogama koje žene imaju, a da se u svim tim ulogama sačuva onaj deo sebe koji je samo tvoj. Ovo je moj način za restart“, priča Sandra.