Sve što nam je u životu dato, dato nam je iz nekog razloga i treba to oberučke da prihvatimo i nađemo mu viši smisao.
Sonja Milosavljević ima alopeciju i nema kosu. A ima sve ostalo, i više od toga. Zrači samopouzdanjem, vedrinom i rešenošću da svima nama pokaže šta znači baciti rukavicu životu u lice i dominirati u dvoboju sa bolešću.
Mlada Beograđanka od osnovne škole vodi borbu sa alopecijom – gubitkom kose ili dlaka na licu i telu, autoimunim oboljenjem čiji uzroci mogu biti nasledni, medicinski, hormonski. Iako statistika otkriva da trećina žena ima problem sa alopecijom u nekom periodu života, nije lako gledati kako ostajete bez kose, a zadržati pribranost, osmeh i samopouzdanje.
I bujnu ženstvenost.
A sve to uspela je Sonja, koja je jednoga dana odlučila da kaže dosta i skine periku – kojom je najpre bila oduševljena. Seća se tog trenutka.
„Krajem novembra prošle godine kosa mi je u tolikoj meri opala, da više nije postojao način da prikrijem taj nedostatak. Tada mi je bilo jasno da je kupovina perike za mene neizbežna. Kada sam je prvi put stavila na glavu, bila sam oduševljena. Odjednom sam dobila frizuru o kojoj ceo život maštam. Kako okolina nije znala za moj problem, birala sam onu koja najviše liči na moju dotadašnju frizuru i naišla na odlične reakcije. Ipak, to je povlačilo činjenicu da više nigde ne mogu da se pojavim bez perike, te da mi dan započinje stavljajući je kao kapu – koju nosim čitavog dana.“
U februaru 2023. shvatila je da će uskoro lepo vreme, sunčani dani, a potom i letovanje. Tada je pokušala da zamisli sebe kako odlazi na kupalište s perikom.
„Znala sam da se moram otarasiti tog tereta pre nego što počne leto. Uporedo sa tim, istraživala sam dosta o alopeciji i zaključila da niko sa ovih prostora ne priča javno o tome. Sva iskustva koja sam pokupila bila su od ljudi iz inostranstva sa kojima mi je bilo teško da se poistovetim. Pomislila sam na veliki broj devojaka koje pate od iste bolesti i poželela da im budem makar u maloj meri oslonac. Sve to je kulminiralo u meni i nateralo me da jednog popodneva napravim gologlave fotografije i okačim ih na društvene mreže. Ispostavilo se da je to najbolja odluka koju sam donela za sebe, te da je lično oslobađanje postalo podstrek drugima koji biju slične bitke. Pretvorila sam svoju slabost u snagu, i dala alopeciji jedan potpuno novi smisao.“
Borba sa alopecijom trajala je dugo, od osnovne škole i prvog pečata bez kose koji je primetila na glavi, a koji su lekari tada pripisali stresu.
„Sa alopecijom se borim još od osnovne škole, u sedmom razredu pojavio mi se prvi pečat veličine zrna graška. Nakon detaljnih pregleda, utvrđeno je da sam zdrava, a uzrok je pripisan stresu. U tom periodu problem koji imam bio mi je konstantno u glavi, ne dajući mi priliku da se opustim, u strahu da ga neko može videti. Kasnije se isti scenario ponavljao više puta, a ja sam bivala sve opuštenija. Jednostavno sam naučila da živim sa tim, nekada i do te mere, da obolelo mesto nisam ni tretirala, već sam puštala da kosa sama izraste, sigurna da će se, kao i uvek, to desiti. Ipak, poslednjeg puta proces nije mogao da se zaustavi. Počelo je od jednog, a vrlo brzo na glavi sam mogla da prebrojim više desetina pečata koji su se spajali u celine, te sam za manje od mesec dana ostala potpuno bez kose. Na kraju sam, teške volje, preostalih nekoliko pramenova sama obrijala, nakon čega oni nisu ponovo izrasli.
Strašno je kada vidite čitave pramenove kose kako otpadaju dok se kupate, uplašeni ste i uspaničeni, svakodnevno primenjujete razne terapije, a ne vidite poboljšanje.“
Sonja je od terapija probala sve, od homeopatije, koja se više puta pokazala kao efikasna, preko raznih sprejova, krema i šampona, do kortikosteroida, zahvaljujući kojima je ovoga puta uspela da povrati veći deo dlaka na telu. Ishod sa alopecijom je neizvestan, nema garancije da će kosa porasti, a naročito da neće ponovo opasti.
Sve to je deo procesa kroz koji prolazi žena koja shvata da nikada neće vezati rep ili pak otići kod frizera i predstavlja emotivni i duhovni rolerkoster.
„Uvek naznačim da u mom slučaju bolest jeste rapidno napredovala, ali da nije istina da sam jedno veče zaspala i ujutru se probudila potpuno ćelava. To je proces koji traje i sve vreme vas lagano priprema na najgore. Dešavalo mi se da legnem i u stomaku me preseče pomisao da nemam kosu, krenem da odvežem rep ili mahinalno stavim kosu iza uha. I sada kada se pogledam u ogledalo zapitam se šta me je snašlo ne verujući da sam zapravo ćelava. Emotivne oscilacije su najnormalnija stvar, jednog dana sam pozitivna i sigurna da ću svoj problem rešiti, drugog sam već u depresiji, očajna nad svojom sudbinom. Ipak, onda kada nađete viši smisao svega toga, prihvatite sebe u potpunosti i shvatite da ništa fizičko nije to što vas čini privlačnom, tada ste pobedili.“
Ipak, bilo je trenutaka kada je ovu devojku alopecija bacila na dno. Kada je ostala bez svih dlaka ne telu.
„U januaru mesecu alopecija se proširila na ostatak mog tela i vrlo brzo sam ostala bez obrva i delimično bez trepavica na jednom oku. Za mene je to bilo poražavajuće. Nisam više mogla da prepoznam svoj lik u ogledalu. Teško je objasniti ljudima da me je to bacilo u očaj, a da sam gubitak čitave kose nekako već podnela. U takvim situacijama čovek vrlo lako pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli i jednostavno ne postoji stvar koja bi mogla da bude svetlo na kraju tunela. Ipak, živ sam primer klišea da čovek mora da dotakne dno da bi se izdigao još jači. Sada sam zahvalna na svom iskustvu koje me je učinilo hrabrom i jakom.“
Iako to jesu osobine koje pokreću svet, lepota i ženstvenost su ovde i dalje definisane ustaljenim atributima.
„Živimo na podneblju gde je kosa simbol ženstvenosti i merilo negovane i lepe žene. Nakon svega što sam prošla, sa sigurnošću mogu da kažem da to nije istina. Lepa je svaka žena koja je srećna, puna samopouzdanja, sigurna, svesna i ispunjena. Frizura može samo prividno učiniti nekoga lepim, ali ukoliko nema iskre u očima, žena vrlo brzo može postati, u najmanju ruku, nezanimljiva. Imala sam priliku da sedim sa prelepim devojkama u istoj prostoriji i da ih pojedem sopstvenom energijom. Mišljenja sam da je kosa samo ukras za glavu, kao što su dobre minđuše – mogu pomoći da izgledate lepo, ali niko neće reći da su baš one razlog vaše lepote.“
A kako su njoj važni muškarci reagovali na njen problem?
„To je tema o kojoj se tako malo priča, jer svaka sumnja da se nećete dopasti muškarcu, približava vas tome da ispadate površni, i vi i on. A zapravo je od izuzetne važnosti. U periodu kada sam nosila periku, na spavanje sam išla sa maramom na glavi. Niko to od mene nije tražio, niti sam ikada dobila negativan komentar, naprotiv, jednostavno sam se bojala da neću biti privlačna. Onog trenutka kada sam sama sa sobom prelomila da sam sada to ja, takva kakva sam, čini mi se da sam postala još privlačnija. Taj naboj samopouzdanja, usled spoznaje koliko sam hrabra i jaka, definitivno jeste nešto što se dopada, ne samo meni, već i drugima. Ako se bez ijedne dlake na glavi dopadam svom momku, on onda mora da je pravi šmeker, koji vidi sve ono što nosim u, a ne samo na sebi. Sa druge strane, vrlo sam realna i svesna da nisu svi sposobni da nose taj teret ili da jednostavno devojka bez kose za njih ne može da bude privlačna, što je potpuno u redu. Situacija u kojoj sam se našla pomaže da se u startu napravi selekcija, što zaista može da bude olakšavajuće.“
U svojevrsnoj „pandemiji karcinoma“, malo, malo pa vidimo žene na hemioterapiji – bez kose.
„Još jedan od razloga zašto sam odlučila da obelodanim svoju tajnu jeste taj što sam htela da stavim tačku na pretpostavke ljudi da bolujem od karcinoma. Nažalost, ljudi gubitak kose najpre povezuju sa tom strašnom bolesti. U početku, kada se pojavim negde ćelava prvi put, prvo sam morala da uskliknem: ‘Dobro sam!’, pa tek onda da se pozdravim.“
Svima je pokazala skalp, a šta joj je donela iskrenost, zanima nas.
„Smešno će zvučati, ali iz ove perspektive smatram da je gubitak kose možda nešto najbolje što mi se desilo u životu. Nateralo me je da zagrizem, izborim se i upoznam sebe u jednom potpuno novom svetlu. Počela sam da radim na sebi, istražujem svoje unutrašnje biće i stavljam sebe pred izazove. Nakon svake završene borbe postajala sam veći čovek. Sada kada se nađem pred nekim problemom, dovoljno je da se osvrnem na sve što sam postigla i dobijam neverovatan naboj moći i čvrst stav da mogu sve. Upravo to je ono što pokušavam da prenesem i na ostale žene.“
Zamišljamo samo kako se oseća žena koja se na plus 40 preznojava ispod veštačke kose jer ne želi da neko pomisli da je ćelava i samim ti manje lepa, ženstvena…
„Nije moje da ih nagovaram da idu gologlave ukoliko se tako ne osećaju prijatno, već da probam da im prenesem ono što sam naučila iz toga. Veliki broj žena mi piše, neke nose perike skoro čitav svoj život, neke su toliko mlade i uplašene… I sve do jedne u meni vide neku hrabrost koja im nedostaje. Istinski se trudim da budem tu za njih, da postanem dobar primer i dokaz da nije ništa strašno. Jednom mi se javio dečko koji ima problem sa alopecijom koji je videvši moj post sutradan prvi put izašao napolje bez ijednog pomagala. Naježim se kada pomislim da sam dala nekome vetar u leđa i učinila da se oseća bolje i slobodnije.“
Iako i ženama i muškarcima uliva hrabrost, Sonja i dalje nosi periku na svom poslu, a razlog zašto je tako – mnogo govori o njenom karakteru.
„Radim u osiguravajućem društvu kao asistentkinja predsednika IO i na posao odlazim sa perikom. Ne zato što tamo ne dobijam podršku, naprotiv, već zato što trenutno osećam da bi moja ćelava glava davala mogućnost da se pomeri fokus sa posla na nešto drugo. Jednostavno, ne želim da privlačim pažnju na radnom mestu. Uz to, radim i kao HR lead u jednoj IT kompaniji. Posao se obavlja remote i na online sastancima nekada nosim periku, a nekada ne. Verovatno će se i moj stav oko nošenja perike na poslu promeniti, za sada osluškujem sebe i pratim unutrašnji osećaj.“
Svaka borba iziskuje snagu, Sonja je snagu pronašla negde duboko u sebi i shvatila da je zaista sama sebi najveći oslonac. A zahvaljujući podršci svoje porodice i prijatelja, uspela je da pronađe tu snagu mnogo brže nego što je očekivala.
„Tu su I svi oni ljudi koji me ne poznaju lično, ali imaju potrebu da mi se obrate na društvenim mrežama i pohvale me za hrabrost ili jednostavno udele kompliment. To deluje banalno, ali zaista svaka reč čini da se osećam još snažnije. Rado prihvatam savete i spremna sam da čujem svaki predlog ili tuđe iskustvo koje mi može pomoći. Upijam, ali na kraju uradim onako kako mislim da treba i kako se osećam. U ovom trenutku možda najveći podstrek jeste to što mogu sada ja nekome biti od pomoći.“
Na dijagnostici u februaru uz pomoć kvantne medicine se od 100 odsto ocrtalo da je 96 odsto Sonjinih emocija tuga. Otkud dolazi tuga?
„Ne mogu da kažem da je izvor tuge bila samo situacija u kojoj sam se našla, te da je alopecija u potpunosti definisala moje emotivno stanje. Više bih rekla da mi je otvorila vrata depresije i bila okidač za sva nezadovoljstva koja sam imala u sebi. Ona i dalje postoje, nije se moj život okrenuo naglavačke, ali sam radom na sebi promenila perspektivu i naučila da prihvatim činjenice onakve kakve jesu i iz njih izvučem najbolje. Nesreća koju sam osećala u tom periodu naterala me je da zagrebem po sebi i pronađem objašnjenje zašto mi se neke stvari događaju, odnosno zašto se sa pojedinim stvarima nosim teže nego sa drugim. Jedna od teorija koja mi se posebno dopala jeste ta da sam sama sebi izabrala ovu bolest kako bih kroz nju spoznala svoju jačinu. Sada, moja ćelava glava je tu, da me svaki dan podseti na to koliko sam hrabra. Onog trenutka kada budem u potpunosti svesna sebe i kada mi taj podsetnik više ne bude potreban, kosa će mi izrasti.“
Da bi svoj problem držala pod kontrolom, Sonja je promenila ishranu, izbacila mlečne proizvode, postila, izbegavala hranu životinjskog porekla, izbacila alkohol… od jeseni prelazi na bezglutensku ishranu.
„Sada trenutno hranim dušu. Malo sam se umorila od gledanja u deklaracije na proizvodima, i rešila da se opustim, dam sebi slobodu i u tom smislu. Izbegavam slatkiše, sokove, beli hleb, trudim se da budem umerena i izbalansirana.“
Kaže da je trenutno fokusirana na sebe i da bi volela da je taj vajb još dugo drži.
„To ne znači da sam sebična, već da sam sebe stavila na prvo mesto. Po prvi put u životu radim stvari koje su dobre za mene bez trunke griže savesti – ishrana, redovni treninzi, rad na sebi kroz porodične konstelacije, posete psihologu i homeopati, kvantna medicina, lekarski pregledi, sve je to deo fokusa na sebe. Sad je to obaveza, ali nadam se da će postati moj način življenja.“
Svima koji prolaze kroz slično stanje, Sonja poručuje:
„Sve što nam je u životu dato, dato nam je iz nekog razloga i treba to oberučke da prihvatimo i nađemo mu viši smisao. Taj put nije brz, ni lak, niti ga neko može preći za nas, ali osećaj koji nastane onda kada shvatite da ste pobedili i izdigli se još jači, jeste neprocenjiv. Nije pobeda da kosa izraste, već je pobeda da se osećate sjajno i kada ona nije na vašoj glavi. Za tako nešto potrebno je samopouzdanje, koje ne sme da se gradi na fizičkom izgledu, već postepeno, iznutra. Jednom kada oformite sebe na taj način, više niko i ništa neće moći da vas zaustavi.“
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
