Nemojte da čitamo tekstove o nasilju nad ženama - uradimo ovo umesto toga

Samo luda osoba bi na kraju ovakvog dana sela da piše tekst o tome šta je doživela u tom Somboru, sa ženama za koje, ako ne znaš ko su, pomisliš da su to neke obične žene koje tamo nešto šiju.

Somborske šnajderke nisu obične žene. Bile su žrtve nasilja. Više nisu. Zaputila sam se kod njih jer želim da im pomognem da svoju borbu nastave dostojanstveno. Od svih stvari koje su zaslužile, to su najviše zaslužile.

Stižemo na adresu tačno u 11, kućerak na periferiji, jedna od onih uskih dugih pravih ko strela vojvođanskih ulica za koje se mi brđani pitamo kako se podnosi ta beskonačna prava linija. Dočekuje nas Tamara, matrona ove porodice koju ostale i bukvalno zovu mama. Grlimo se kao da se znamo, a prvi put se vidimo. Pod naletom sam adrenalina i treme jer unutra očekujem emotivni Černobilj. Kakve mogu biti priče žena koje su preživele nasilje od partnera i isplivale na drugu stranu?

Neću opisati kako izgleda kuća u koju sam ušla u 11:04, gde su me Somborske šnajderke primile u svoj krug, jer kako god da izgleda, one tu kuću ne gledaju istim očima kao ja - za njih je tu sloboda.

Opisaću koga sam upoznala unutra.

Prvi utisak - toliko su različite da ih nikad ne bih spojila u ekipu. Trebalo mi je šest minuta da shvatim da su zapravo kao jedno veliko zajedničko biće. Zezaju se, smeju, crni humor samo seva. Tu je i dečačić jedne od njih koja je odsutna, ima tri i po godine, one ga čuvaju dok ona radi. Stalno to čine jedna za drugu.

Neke su otvorenije, pričaju kao da nisam tu, druge ćute i posmatraju. Jednoj je dečačić najprivrženiji, drži ga na grudima kao da mu je mama. Druga sva u crnom, vižljasta, tamne kose vezane u rep, bez šminke, cigareta neizostavna. Svima njima dve stvari su zajedničke – preživele su nasilje i sad imaju misiju da pomognu drugim ženama koje su prošle kroz isto.

Ovde moram da stanem, jer uzimam da preslušavam sate i sate razgovora koje sam snimila sa ovim ženama.

Ovo je rezultat: