U trenutku kad počinjem da pišem ovaj tekst tačno je 20:35 utorak 13. decembar. Provela sam dan sa Somborskim šnajderkama.
Samo luda osoba bi na kraju ovakvog dana sela da piše tekst o tome šta je doživela u tom Somboru, sa ženama za koje, ako ne znaš ko su, pomisliš da su to neke obične žene koje tamo nešto šiju.
Somborske šnajderke nisu obične žene. Bile su žrtve nasilja. Više nisu. Zaputila sam se kod njih jer želim da im pomognem da svoju borbu nastave dostojanstveno. Od svih stvari koje su zaslužile, to su najviše zaslužile.
Stižemo na adresu tačno u 11, kućerak na periferiji, jedna od onih uskih dugih pravih ko strela vojvođanskih ulica za koje se mi brđani pitamo kako se podnosi ta beskonačna prava linija. Dočekuje nas Tamara, matrona ove porodice koju ostale i bukvalno zovu mama. Grlimo se kao da se znamo, a prvi put se vidimo. Pod naletom sam adrenalina i treme jer unutra očekujem emotivni Černobilj. Kakve mogu biti priče žena koje su preživele nasilje od partnera i isplivale na drugu stranu?
Neću opisati kako izgleda kuća u koju sam ušla u 11:04, gde su me Somborske šnajderke primile u svoj krug, jer kako god da izgleda, one tu kuću ne gledaju istim očima kao ja – za njih je tu sloboda.
Opisaću koga sam upoznala unutra.
Prvi utisak – toliko su različite da ih nikad ne bih spojila u ekipu. Trebalo mi je šest minuta da shvatim da su zapravo kao jedno veliko zajedničko biće. Zezaju se, smeju, crni humor samo seva. Tu je i dečačić jedne od njih koja je odsutna, ima tri i po godine, one ga čuvaju dok ona radi. Stalno to čine jedna za drugu.
Neke su otvorenije, pričaju kao da nisam tu, druge ćute i posmatraju. Jednoj je dečačić najprivrženiji, drži ga na grudima kao da mu je mama. Druga sva u crnom, vižljasta, tamne kose vezane u rep, bez šminke, cigareta neizostavna. Svima njima dve stvari su zajedničke – preživele su nasilje i sad imaju misiju da pomognu drugim ženama koje su prošle kroz isto.
Ovde moram da stanem, jer uzimam da preslušavam sate i sate razgovora koje sam snimila sa ovim ženama.
Ovo je rezultat:
U trenutku kad nastavljam da pišem tekst, tačno je 20:02 nedelja 25. decembar i prošlo je 12 dana od kad sam upoznala Somborske šnajderke. Imam osećaj kao da je prošlo 12 meseci, toliko smo se zbližile Tamara i ja u međuvremenu.
Video sa isečcima naših razgovora pogledalo je više od 200.000 ljudi. Više od 200.000 vas čulo je njihovu neverovatnu priču. Humanitarna revija „Dokaži bajku“, koja se odigrava 26. decembra u 19 sati u beogradskom klubu Karbon, za mene je najvažniji događaj ove godine. Samo želim da to sve uspe. Da se pojave neki dobri ljudi koji će biti spremni da učestvuju u licitaciji njihovih haljina, koji će im pomoći da skupe novac za Šnajderaj centar, da mogu da nastave da rade normalno, kao heroine kakve jesu.
Želim da im pokažemo da nismo ono društvo koje ne veruje ženama ako mole za pomoć, da nismo lešinari koji samo klikću na vesti o tuđim tragedijama i misle da su učinili dobro delo ostavljanjem komentara na društvenim mrežama. Želim da verujem da će se sutra pojaviti ljudi spremni da stvarno pomognu. Da ćemo dokazati Somborskim šnajderkama da bajke postoje.
Nije bilo lako organizovati ovaj događaj. Desio se čak trenutak u kojem smo mi iz redakcije Zadovoljna mislile da je sve uzalud, da ćemo morati da otkažemo celu priču. A onda i trenutak kad smo rekle jedna drugoj – ne trebaju nam sponzori, ne treba nam ketering, Karbon nam je poklonio prostor, ne treba nam dekoracija, organizovaćemo sve „na prazno“, sa ovim što imamo. Trebaju nam samo ljudi.
I onda su se u poslednji čas, ono čuveno pet do 12 iz Pepeljuge, javili prijatelji koji su odlučili da kao pokrovitelji podrže ovu humanitarnu reviju i aukciju. Jer smo ih dirnuli. Jer su prepoznali važnost ove priče i mimo svih planiranih godišnjih budžeta i troškova, uskočili da spasu stvar. Naše dobre vile, Shoppster i McDonald’s, pomogli su da se održi događaj koji poslednjih nedelja svim snagama pripremaju i sanjaju Somborske šnajderke i Zadovoljna.
U razgovoru koji sam vodila sa Tamarom Rudić, na početku mi je rekla da je svaka žena u Srbiji Somborska šnajderka. Svaka žena zna šta je nasilje. Svaka ga je doživela na svojoj koži makar jednom u životu, u bilo kom obliku. Ne želim da o tome mislimo samo kad ta neka žena postane tragičan naslov u rubrikama crne hronike. Želim da joj pružimo ruku pre toga, da joj pomognemo da sa što manje rana pređe na drugu stranu, da joj pokažemo da ona to može i da joj damo snagu da iz sebe izvuče najlepše boje. To Somborske šnajderke rade svakog dana.
Dođite u Karbon da im pokažemo da nisu same.
I obavezno pogledajte Tamarinu priču.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
