Snežanina priča: Dan u kom se moj život zauvek promenio

Snežana Pavlović Foto: Privatna arhiva

Snežana Pavlović (45) je oduvek mrzela jul, jer je to mesec u kom je izgubila svog oca. Takođe, baš u julu 2014. godine joj se život zauvek promenio. Nakon udesa u kojem je zadobila nekoliko preloma, morala je sve da uči ispočetka - ali je pronašla neočekivanu snagu i otkrila koliko voli život.

Snežana, majka petoro dece, veruje da je saobraćajna nesreća koju je doživela jula 2014. godine sudbinski povezana sa gubitkom njenog oca – naime, tek kada je došla u tešku životnu situaciju, shvatila je da mora da pusti tugu koju je osećala toliko godina.

Naime, koban udes dogodio se krajem sparnog jula, kada njena porodica sprema pomen ocu, „pažljivom i nežnom čoveku“, koji ih je iznenada napustio kad je imala 15 godina.

Sekunda koja menja sve

Pomagala je svojoj majci, kada joj je jedna obična obaveza promenila život zauvek.

„Tog dana sam uvek uzdrmana. Pomagali smo joj, pa je trebalo da se sa svojim starijim prijateljem provozam do marketa po namirnice za tortu. Mi smo otišli, kupili to, pošli nazad, a bila je velika vrućina. Došli smo do ugla Bulevara kralja Aleksandra i Mite Ružića i bila je gužva – kreneš, staneš, kreneš, staneš. Jedan beli pik-ap nas je isekao tako što je naglo skrenuo. Moj prijatelj je ukočio, odleteo je sa motora, a motor je pao na mene i polomio me“, opisuje Snežana.

Ono što je zatim usledilo bilo je nadrealno. Pošto se sve dešavalo brzo, nije shvatila da je zadobila teške povrede.

„Tada sam mislila da mi nije ništa – ja sam žena koja se porađala pet puta. Bilo mi je to sve čudno, nikad nisam ništa lomila. Prijatelj mi je prišao, počeo da galami. Rekla sam mu: ‘Kretenu jedan, podigni ovo sa mene’. Nisam bila svesna da sam se polomila. Bila sam besna, svašta sam mu rekla. Ljudi su se okupili, a ja sam pokušala da ustanem i nisam mogla“, priča Snežana.

Seća se kako se prevukla preko tramvajskih šina i zahtevala da joj pozovu taksi. Kroz smeh priča kako je želela da ide kući, ali kada ju je taksista video, savetovao joj je da ipak pozove Hitnu pomoć. Danas je zahvalna što ga je poslušala.

„Pozvala sam Hitnu pomoć, bili su jako bezobrazni, naterali su me da sedim. Odvezli su me u Urgentni, a moj drug me je sve vreme ubeđivao da mi nije ništa. On je bio sav odran, pričao mi je: ‘Ne znam šta čekamo, vidi mene kakav sam’. Ja zaista nisam imala vidne povrede“, kaže.

Međutim, lekari su ustanovili da joj je smrskana šaka, polomljen desni zglob na ruci i podlaktica, na nozi joj je slomljena potkolenica i skočni zglob, a stomalo joj je bilo smrskano.

Panika

U narednim danima, Snežana će saznati da će opet morati da uči da koristi ruku, hoda, ali i da se izbori sa napadima panike. Proces opravkla bio je dug i mučan.

Ipak, nije želela da deluje slomljeno, posebno jer je njenom sinu bio rođendan baš dan nakon udesa.

„Te večeri sam napravila sinu tortu. Bila sam puna energije i besna. Rekla sam bivšem suprugu da mi pomogne da sednem. On mi je sve doneo i ja sam sve napravila levom rukom. Nisam htela da za rođendan sina budem nikakva, tužna i polomljena. Ne bih dala ni na jedno dete kap tuge da padne. Tako da uvek govorim: ‘Ma nije to ništa, svako padne i nešto polomi'“, priseća se.

Morala je da miruje u narednim nedeljama i samo odlazi na kontrole – a bivši muž je brinuo u njoj.

„Grozan je bio osećaj nošenja gipsa – ne možeš da ga se otarasiš, a nije tvoje. Htela sam nekoliko puta čekićem da ga slomim“, šali se.

Snežani je ipak najteže pao gubitak samostalnosti, jer sa celom desnom stranom tela koja je bila polomljena nije mogla apsolutno ništa sama da radi. Ona je žena koja je podigla petoro dece, koja se bavila atletikom i stizala svuda, to je ostavilo velike posledice na njeno psihičko zdravlje.

Počela je da dobija napade panike, a prvi je doživela u bolnici sa bivšim mužem – u jako nedostojanstvenoj situaciji.

„Kad su mi skinuli gips, dali su mi kolica. Treći dan u kolicima mi se slošilo, morala sam do toaleta i to hitno. A ne mogu sama da ustanem. Razmišljala sam šta sad da radim. Uz mene je bio otac moje dece. On me je onda poneo uz dugačak hodnik do toaleta. Morao je da me skine, da stavi nešto na šolju da mogu da sednem, a pritom sam ja imala dijareju. Pred njim sam sve to uradila – to je za mene bilo mnogo strašno. Kao i kupanje – ja sam tada plakala. On me je pitao: ‘Što sad plačeš kad smo sami'“, opisuje Snežana.

Oporavak

Snežana je više meseci odlazila na vežbe, koje su za nju bile zapanjujuće – nije mogla da veruje da uči da podiže svaki prst, skuplja i steže šaku. A hodanje je tek bio problem.

„Nisam znala da čovek može da zaboravi da hoda. I sa štakama mi je bilo nezgodno jer mi je cela desna strana bila polomljena, pa nisam imala oslonac. Trebalo mi je mnogo vremena. Čekala bih da padne mrak pa da izađem, jer nisam htela da me ljudi sažaljevaju i pričaju: ‘Jadna njena deca'“, iskrena je.

Kad je konačno počela da hoda, bila je ljuta što šepa.

„U pošti sam čula komentar iza sebe od nekih klinaca: ‘Ja sam posle ove ćopave’. Tad sam shvatila da sam ćopava, to mi je teško palo jer sam se bavila atletikom, sportista sam. Nisam mogla da se pomirim da ne mogu da hodam brzo, već moram polako. Ja sam od onih koji ne mogu da čekaju autobus, radije ću prošteti stanicu, dve – jer za mene je gubljenje vremena stajanje u mestu. A sad odjednom moram da stojim. Onda sam gazila krivo, pa sam to morala da ispravljam“, govori.

Takođe, posle oporavka je osetila strah od vožnje automobilom.

„Verovatno me je to podsećalo na osećaj nemoći u kolicima. Plašila sam se gužve – to je osećaj zarobljenosti, s kojim se borim i dan danas. Teško se krećem, nekad ne mogu da izađem iz kuće, nekad odem samo par stanica. Ali najgore je iza mene“, kaže nam.

Danas, na nesreću gleda kao na poruku otrežnjenja.

„Toliko sam tugovala za ocem, da to nije bilo normalno. Verujuća sam, pa imam osećaj kao da me je tog dana Bog uzeo sa motora, tresnuo o zemlju i rekao: ‘Glupačo, oćeš li sad umeti da ceniš život, a ne da tuguješ, otac ti je na boljem mestu'“, smatra Snežana.

Deca je zovu „komandant“, a ona za sebe kaže da je danas osoba koja „grli drveće, priča s mravima i baš je briga ako joj se neko smeje“. Ljubavni brodolomi, odeća, cipele i torbe su za nju nebitne stvari – ali zato obožava sitne dnevne rituale i živi u sadašnjosti.

„Imala sam uvek obzira prema invalidima, a sad imam mnogo više – saosećam se duboko sa njima. Ne mogu da opišem kakav je osećaj kad zavisite od tuđe nege, kad neko mora čašu vode da vam donese. Ja sam srećna što mogu da odem do kupatila da se umijem, da sama operem sebi zube, da se nasmejem sebi u ogledalu. Dugo nisam mogla da se šminkam, jer mi nije radila desna ruka, pa se i tome radujem“, govori nam Snežana, i dodaje: optimisti se brže oporavljaju.

***