Mišel Elizaga nije udata, nije imala seks ni sa kim, ali je zatrudnela. Iako zvuči neverovatno, njena priča je realna i završava se rečima: "Mislila sam da sam odabrala Metjua, ali on je izabrao mene."
„Bila sam singl veći deo svog odraslog života i nikada nisam izgubila nadu da ću se udati. Ali kako sam se sve više približavala 40. godini, a onda napunila i tih 40, pitala sam se da li ću ikada imati decu. Kao prvo, znala sam da se moje šanse smanjuju kako sam starila, a kao drugo, nisam bila sigurna da to imam u sebi u mojim godinama.
Šest meseci nakon što sam napunila 40, otišla sam do kuće svog najbolje prijateljaice na čašu vina i preko potrebnog razgovora. Na kraju našeg razgovora, zaslepila me je nečim što nikada nisam očekivala da će reći…
‘Možeš biti mama.’
Ove reči su isterale na površinu nešto tako do sada duboko skriveno u meni i jedino što sam mogla da odgovorim je bilo u suzama… a onda je dodala:
‘Ne treba ti muž.’
Onda sam još nešto morala da čujem.
‘I nećeš biti sama.’
Isplakala sam se još malo. Onda je rekla: „Možeš imati svoje dete.“
View this post on Instagram
Tad sam već jecala i bila potpuno dezorijentisana. Do te mere da sam je pitala: „Šta to govoriš?“ Jer istina je da je ona govorila meni potpuno stranim jezikom. Sve mi je ovo bilo tako čudno jer nikada nisam razmišljala o tome. Ali koliko god to izgledalo strano, nisam mogla da zanemarim koliko su njene reči odjeknule u najdubljim delovima mog srca. Da ne spominjem, do tada sam se osećala potpuno ravnodušno prema deci. Iako su mnoge žene sigurne da će postati mama otkad su svesne sebe, ja nikada nisam imala takav osećaj.
Tako da sam se sledećeg jutra probudila sa bebom na umu, i bila sam posvećena preduzimanju koraka za samohrano majčinstvo, uprkos pitanjima i strahovima koji su mi se vrteli u glavi…
Ja, samohrana majka?!?
Mogu li da priuštim sebi uopšte pokušavanje da imam dete, a kasnije to dete i da izdržavam?
Da li bih mogla da podnesem razočaranje ukoliko to sve ne uspe?
Kako ću tad nekoga upoznati?
Šta će drugi misliti o meni?!
Mogu li zaista da uradim sve ovo?!
Prvi korak je istraživanje specijalista za plodnost i zakazivanje.
„Trebalo bi da kupite više bočica sperme i planirate više ciklusa“, rekao je doktor za plodnost.
Odgovorila sam: „Ali sve što imam je dovoljno za jednu bočicu i zaista verujem da će se to dogoditi.“
Na to je on odgovorio: „Pa, dobro, ali da li razumete koja je verovatnoća da ćete zatrudneti prvi put? Šanse da zdrav par zatrudni prvi put je samo 20%.“
I nikada mi nije rekao kakve su moje šanse i nisam ni pitala, ali sam od tada proguglala i otkrila da je to manje od 5% za ženu u dobi od 40 godina.
View this post on Instagram
Držeći se svog budžeta i vere, kupila sam jednu bočicu. Ali putovanju ja zamalo bio kraj i pre nego što sam naručila spermu, jednostavno zato što nisam mogla da dođem do donatora za kog sam osećala da je pravi. Čitajući priče drugih žena koje su bile pre mene, odlučila sam da pronađem filipinskog donatora kako bih se uverila da moja beba liči na mene i izbegla komentare poput – „mora da je beba dobila tu osobinu od svog oca.“ Nažalost, nije bilo mnogo opcija za ono što sam ja tražila. Dakle, uzimajući u obzir kako ću jednog dana objasniti svom detetu zašto sam odabrala baš tog donatora, izabrala sam da bude zdrav i onog koji je najviše ličio na mene, a uzela sam u obzir i koji je njegov razlog za doniranje, a takođe je delovao kao dobar čovek.
Konkretni donor kojeg sam izabrala služio je svojoj zajednici kao policajac i ranije je služio svojoj zemlji u vazduhoplovstvu. Ono na šta je bio najponosniji u životu bilo je podizanje svoje dece, a činilo se da je njegov razlog da donira kako bi istinski pomogao drugima koji inače ne bi mogli da imaju dete. Takođe treba da dodam, bio je prilično sladak na svojim fotografijama iz vremena kada je bio dečak objavljenim na veb stranici (trenutne fotografije se ne dele u svrhu anonimnosti).
Sa svojom jednom bočicom sperme i svim početnim laboratorijama i testovima koji su izgledali dobro, trebalo je da se podvrgnem intrauterinoj inseminaciji. Da bi povećao verovatnoću uspeha, specijalista za plodnost je želeo da koristim lek koji će stimulisati proizvodnju jajnih ćelija. Međutim, verovala sam da su moji dobri nalazi sasvim okej i dovoljno obećavaju i nisam želela dodatne hormone, tako da sam njegovu ponudu odbila. Nije delovao zadovoljno, ali morala sam da verujem svojim instinktima.
View this post on Instagram
Konačno, kada je došlo vreme za intrauterinu inseminaciju (IUI), poslata sam kući sa receptom i uputstvima za injekciju koja je prava poplava hormona, a koja bi pokrenula ovulaciju u najbolje vreme za IUI proceduru. Ovog puta nisam mogla da kažem ne. Morala sam da poštujem lekarske naredbe, međutim, molila sam se za neki drugi način.
Kada je stigao nalaz krvne slike koja je pokazivala u kojoj sam fazi ciklusa, otkriveno je da ću svakog trenutka ući u ovulaciju, tako da su me pozvali iz kancelarije da se vratim kako bismo mogli da uradimo veštačku oplodnju. Procedura je vrlo jednostavna i trajala je manje od deset minuta i poslata sam kući sa datumom kada treba da uradim test na trudnoću kod kuće.
Odlučila sam da uradim test dan ranije i slučajno sam se probudila tog jutra u tri sata ujutru. Išlo mi se u toalet i znala sam da je ovo moja šansa. Otvorila sam ružičastu kutiju sa testom i sledila uputstva i za nekoliko sekundi su se videle dve linije.
Sedela sam u šoku i kada sam ustala, pala sam na kolena na pod kupatila i zahvalila Bogu. Bilo je prerano da zovem bilo koga dok nisam shvatila da je veče na Filipinima gde žive moji roditelji. Ovo je dovelo do zanimljivog razgovora, jer nisu imali pojma šta pokušavam da uradim. Nisam im rekla jer jednostavno nisam bila sigurna da će to odobriti, niti sam želela da budu deo razočaranja, ako se to ne dogodi.
Dakle, razgovor je tekao otprilike ovako…
Ja: „Imam neke vesti…“
Oni: „Da?“
Ja: „Prvo, treba da znate da sam još uvek sama, i da nisam imala seks ni sa kim… ali sam trudna.“
Nakon što je prošao šok, obradovali su se zbog mene. Kasnije sam rekla svojim sestrama, a potom i svojim najboljim prijateljima i obavila toliko telefonskih poziva i podelila vesti sa mnogima u nedeljama koje su usledile.
Sada kada sam bila trudna, bila sam tako sigurna da ću imati devojčicu, što je bilo malo iznenađenje za mene, jer sam oduvek zamišljala da imam dva dečaka, ali sam takođe zamišljala da ću biti udata. Dakle, sve ovo da kažem da kada mi je rečeno da mogu da uradim test već nakon 10 nedelja koji će potvrditi pol moje bebe, bila sam skroz za. Moja medicinska sestra mi je rekla da će trebati oko nedelju dana da se rezultati vrate.
View this post on Instagram
Prošla je nedelja, a ja ništa nisam čula.
Za nedelju i po dana dobila sam govornu poštu. Medicinski asistent me je pitao da li bih uzvratila poziv da zakažem vreme da dođem u ordinaciju. I srce mi se steglo. Znala sam da se radi o nečem ozbiljnom. Stvar je u tome što se uopšte nisam brinula da će biti ikakvih problema. I dalje sam uživala u sreći jer sam pobedila jadne izglede za uspeh veštačke oplodnje i nisam uopšte brinula što je taj test zapravo skrining – odnosno test genetskog stanja.
Vozeći se na zakazani sastanak kasnije tog dana, bila sam ispunjena anksioznošću da ću saznati da moja beba neće uspeti. Po dolasku, moji nervi su se smirili i vraćena sam u sobu gde sam strpljivo čekala svoju medicinsku sestru, koju sam viđala skoro petnaest godina. Ušla je sa osmehom na licu. Uzvratila sam osmeh i odmah pitala: „Da li je sve u redu?“ Njen osmeh se brzo promenio kada je odmahnula glavom i rekla: „Ne.“ Odmah sam ustala da je zagrlim i kroz jecaj i suze konačno sam pitala: Šta je?“
Rekla je: „Daunov sindrom.“
Kada sam konačno mogla da se odmorim od suza, sele smo i ona je držala rezultate ispred mene koji su pokazali 9/10 šanse za Daunov sindrom, a takođe – da nosim dečaka. Uz dodatni šok, kroz suze sam rekla: „Dečak je?“ Pošto me poznavaje toliko dugo i dovoljno dobro zna da nije ni trebalo da se postavlja pitanje da li ga zadržavam ili ne. Rekla mi je da većina beba sa hromozomskom varijacijom kao što je Daunov sindrom, ne dožive 12 nedelja, a moja beba jeste.
Rekla je: „On je borac.“ I borba je upravo ono što je uradio kada je suočen sa svakom preprekom koja mu se našla na putu, i znam da će samo tako i nastaviti.
Nadala sam se prirodnom porođaju i iako je ultrazvuk pokazao da je sve okej, smatrala sam da je najbolje da ga rodim u bolnici. Odabrala sam babicu za svoju prenatalnu negu i ona je znala da je moja želja za prirodnim porođajem, pa je učinila sve što je mogla da to i podrži. Ipak, nisam bila dovoljno proširena i situacija je bila neizvesna, jer smo čekali prirodni porođaj, a zakazan je carski rez.
Kasnije sam saznala da je Metjuov otkucaj srca opadao dok sam ja gurala, tako da su morali da odluče na mestu da ga brzo izvuku putem hitnog carskog reza. Nažalost, morala sam da budem pod opštom anestezijom, pa sam se probudila u operacionoj sali bez bebe.
View this post on Instagram
Provela sam četiri dana oporavljajući se od carskog reza i hodajući gore-dole između postporođajnog sprata i intenzivne nege da posetim svoju bebu. Kada je došlo vreme za odlazak, verujem da je moje telo utrnulo da me zaštiti od duboke tuge zbog napuštanja bolnice bez njega.
Metju ima četiri i po meseca i sada je kod kuće duže nego što je bio na intenzivnoj nezi. Ja sam morala da se vratim na posao sa punim radnim vremenom nakon što sam bila kod kuće sa njim samo mesec dana. Nikada još nisam bila toliko fizički, mentalno i emocionalno iscrpljena, a nikada se nisam osećala snažnije i celovitije.
Još uvek sam nova u svemu ovome, ali dovoljno je reći da samohrano roditeljstvo nije za one sa slabim srcem. Niti rađanje deteta sa posebnim potrebama. Ali to što je Metju izabrao mene bio je najveći poklon koji sam ikada dobila.”
Metju sada već ima dve godine i celu svoju priču Mišel deli na njihovom zajedničkom Instagram profilu.
***
Bonus video: Joga za zauzete mame
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
