Ispovest devojke koja nikada nije bila jedna od onih koje jedva čekaju da se udaju.
Spisateljica i autorka Lea Kembel je podelila svoja razmišljana o situaciji u kojoj se našla. Ona je neudata samohrana majka koju trenutno muče pitanja da li je propustila svoju priliku da upozna ljubav svog života jer se u životu bavila nekim drugim stvarima.
Ona je za portal Your Tango navela šta joj je na duši.
„Nikada nisam bila jedna od onih devojaka koje sanjaju o danu svog venčanja. Uvek sam pretpostavljala da će se to na kraju dogoditi, ali mi to svakako nije bio veliki životni prioritet.
Imala sam druge stvari koje sam želela da postignem: mesta koja sam želela da vidim, ciljeve koje sam želela da ispunim i dugačak spisak momaka (i muškaraca) za koje sam znala da nemaju dugoročni potencijal, ali sa kojima sam ionako želela da provodim vreme.
A onda sam se jednog dana probudila i shvatila da su se svi oko mene skrasili i venčali — dok sam ja imala 32 godine i nikada nisam bila u vezi dužoj od šest meseci.
Ups! Izgleda da sam propustila svoju šansu..
Iskreno, nisam sigurna kako mi se ova situacija prikrala, uvek sam mislila da imam dovoljno vremena, ali istina je da nisam bila otvorena za bilo koju ozbiljnu vezu sve do sredine svojih dvadesetih.
Dok su moje drugarice doživaljvale svoje prve ljubavi i bolne raskide u tinejdžerskim danima, ja sam jurila za momcima i namerno izlazila sa dečacima za koje sam znala da su pomalo loši, uglavnom zato što sam osećala da im je potrebno mnogo manje od mene nego što bi zahtevao pravi partnerski odnos.
Imala sam 25 godina pre nego što sam se zaista zaljubila, a manjak iskustva u vezama značio je da je to uparivanje bilo poprilično osuđeno na propast od samog početka.
Prvi dečko je bio osam godina stariji od mene i iza sebe je već imao razvod i dvoje dece. Bili smo u različitim životnim fazama i ulazili smo u vezu sa potpuno drugačijim shvatanjem značenja te reči.
Priznajem da sam pogrešila, nisam imala pojma kako da se raspravljam u vezi, nisam znala ni kako da se pomirim.
Sledeći put sam bila spremnija. Upoznala sam ga sa 28 i zaljubila sam se do ušiju.
Ovo je onaj pravi, pomislila sam, moja sreća do kraja života.
Nažalost, i on se bio nedavno razveo i kao rezultat toga bio je potpuno u rasulu.
Nije bilo važno koliko smo bili dobri zajedno; tajming je bio sve, a naš tajming je nažalost bio pogrešan.
Trebalo mi je dosta prostora da zacelim rane nakon te veze i bila sam zatvorena za bilo šta ozbiljno dugo nakon što se ona okončala.
Onda, kada sam počela da se ponovo osećam spremnom da se opet otvorim i upustim u pronalaženje partnera, život me je bacio na još jedno iskušenje.
Ćerkica je ušla u moj život, a ja sam postala majka kroz veoma neobičan splet okolnosti.
To je bilo usvajanje bebe koje nisam očekivala i tražila, ali se ispostavilo da je to najbolja stvar koja mi se ikada dogodila.
Sa 30 godina sam postala samohrana majka i žena koja odjednom nije imala vremena za zabavljanje.
Sada oko sebe gledam svoje prijatelje i shvatam da su skoro svi koje poznajem u braku. Svi su pronašli svog para, dok ja ostajem sa razmišljanjem da je za mene taj brod davno otplovio.
Ne pomaže mi ni to što živim na Aljasci gde se većina ljudi venčava ranije nego na drugim mestima.
Ovakav splet okolnosti me ostavlja da čekam sledeću rundu razvoda kako bih pronašla nekog, što je prilično morbidan pogled na situaciju.
Koliko god da sam zadovoljna životom kakav danas vodim, ne mogu a da se ne zapitam da li to što sam zakasnila može značiti da ću zauvek viti daleko od istinskog partnerskog odnosa.
Da li postoji neki rok do kog moramo da pronađemo svoju srodnu dušu. I ako postoji, šta se dešava kada ga propustimo?
Prošlo je mnogo vremena od kada sam upoznala čoveka za koga bih zaista mogla da budem zainteresovana da više ne mogu ni da se setim kakav je to osećaj.
Svaki put kada osetim čak i nagoveštaj varnice, moj pogled uvek odluta do prstena na ruci i uvek ostanem razočarana.
Ipak, gledajući unazad, ne mogu da zamislim sebe udatu za nekog muškarca s kojim sam bila.
Bilo je tu i nekih dobrih, ali nijedan sa kojim bih se mogla zamisliti u narednih 50 godina.
Ne možemo, a da se ne zamislimo nad ovakvom temom, šta činiti onda kada pomislimo da smo osuđeni na to da život provedemo sami, da li je ipak u redu ići tim putem iako nije vrlo čest, ili po svaku cenu treba težiti ka tome da se ostvarimo kao nečija žena?
I da li ljubav zaista može da nam se desi u bilo kom trenutku života?
Onda razmišljam, možda i nisam propustila voz, možda je ljubav mog života i dalje tu negde, sa dugačkom listom svojih razloga zašto se još uvek nije skrasio.
A možda i ne postoji takva stvar kao što je srodna duša ili trenutak u kom je upoznamo. Možda ću biti jedna od onih žena koje će srećno da ostanu usedelice, zauvek ostajući pri mišljenju da takva ljubav kakvu očekujemo postoji samo na filmovima i u bajkama.
Začuđujuće sam okej sa ovom idejom.
Usamljena singl devojka, okružena svitom prijatelja koji su u braku, sedi na prozoru i razmišlja o vozu za koji je dobro što joj je pobegao.“
***
Bonus video: U frižideru devojke koja jede samo sirovu hranu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
