Nevidljiv, a vrlo iscrpljujuć posao.
Francuska strip umetnica Ema ilustrovala je koncept takozvanog mentalnog opterećenja i ujedno slikovito prikazala ono što skoro svaka žena iskusi, a o tome se zapravo slabo govori.
O čemu se radi?
To su otprilike sve one situacije kada muškarac očekuje da partnerka od njega traži nešto i kada on na nju zapravo gleda kao na organizatorku svih njihovih kućnih poslova, prenosi Guardian.
Ilustracije pokazuju zašto nije dovoljno da muškarac kaže – reci šta treba da pomognem, ali i pokreću pitanje – zašto bi žena morala da muškarcu uvek govori šta treba da se uradi.
To što se od žena očekuje da znaju kad i šta sve treba uraditi se zove „mental load“, kaže Ema. To je stalan isrcpljujuć posao, koji skoro uvek rade samo žene, a nevidljiv je.
Primer i dokaz da je mentalno opterećenje realna pojava je grupa crteža. Na prvom žena kreće da raspremi sto. Usput ona pokupi nešto i skloni. Onda naiđe i na prljav peškir, pa ode da ga baci u korpu za veš.
Tad shvati da je korpa već puna i zato ode da uključi mašinu za veš. Usput vidi da je povrće van frižidera i da treba da se stavi unutra.
Tada shvati da nema više senfa i da treba da ga doda na listu za nabavku.
I tako dalje, u beskraj…
Na kraju žena uvidi da joj je trebalo dva duga sata da sredi sto jer je usput zapravo uradila još milion drugih stvari.
A da je pitala svog partnera da on sredi sto – on bi samo sredio sto. Prljavi peškir bi ostao na podu, povrće van frižidera i ne bi bilo senfa za večeru.
Dakle, Ema poručuje muškarcima da nije dovoljno da kažu – reci mi šta treba da pomognem/uradim, jer partnerka nije njegova mama već žena koja s njim deli životni prostor i vreme.
U srži svega se, kako kaže Ema, krije to da, kad nas muškarac pita je l’ treba nešto da uradi, on zapravo ne želi da učestvuje u održavanju kuće i uopšte svemu onome što je neophodno uraditi svakog dana, već očekuje da mu žena na gotovo servira šta, kad, kako.
I onda se lako desi da on ne opere sudove jer mu ona nije rekla – kao da sam ne vidi sam da sudovi neće sami da se operu.
Ili vidi, ali se jednostavno pravi slep…
Kada se od žene očekuje da organizuje sve vezano za kuću i istovremeno odradi veliki deo tih stvari, to na kraju znači da ona obavi 75 odsto posla. „Mental load“ znači da žena mora svega da se seti – da na listu za nabavku treba dodati štapiće za uši, da je danas poslednji dan za naručivanje povrća sa onog sajta, da dete treba da primi revakcinu, da nije ostalo čistih peškira pa ih treba hitno oprati, i dodajte još bar 30 sitnih, a važnih stvari za svakodnevno funkcionisanje. To je trajno stanje i iscrpljujuće je, a nevidljivo je. I muškarci koji svakodnevo rade po kući i „paralelno“ učestvuju u obavezama i podizanju dece najčešće očekuju da dobiju „uputstvo“. Na primer – puste mašinu za veš ali ne okače ga da se suši, ne primećuju da posteljina na krevetu treba da se promeni, ne pripremaju obroke za dete, ali se sa njim igraju,…Iz muškog ugla sve je to dosta drugačije jer oni – „učestvuju u svemu“ (ali se rolna toalet papira zameni sama).
Dobar primer je mlada mama koja je uveče zamolila muža da izvadi flašicu za bebu iz mašine za pranje sudova kad se program završi. Tokom noći je ustala i videla otvorenu mašinu, flašica je bila izvađena, a svi ostali čisti sudovi su i dalje bili u mašini.
Naravno ovaj obrazac ponašanja nema veze sa genetikom, žene nemaju u genetskom kodu strast prema pražnjenju mašine, a ni momci nisu rođeni ultimativno nezainteresovani za čiste sudove. Ali rađamo se u društvu u kom nam od malih nogu daju lutke i mini usisivače, a za dečake je sramota ako se igraju sa istim tim igračkama. Gledamo svoje majke koje su zadužene za brigu i organizaciju oko kuće, a očevi ispunjavaju njihove instrukcije. Okruženi smo društvom i medijima koji ženu predstavljaju najčešće kao majku i suprugu, a muškarci su ti koji doživljavaju neverovatne avanture obično van kuće. To od rođenja utiče na nas i naučene modele „vučemo“ sa sobom u zrelo doba. Žene su sve prisutnije u ofisima, ali je kuća dominantno i dalje njihova obaveza. Kad postanu mame obaveze se samo dupliraju. Naravno, niko ih ne primorava na to, ali kad prestanu da organizuju i rade sve što rade, ispašta cela porodica.
Čak i ako u vašoj kući sve obavljate 50-50, odlično, ali to ne znači da ovaj problem ne postoji. A ako su žene postale malo manje opterećene ni to ne znači da muškarci rade više nego da smo više počeli da plaćamo pomoć sa strane da bismo se bar delimično rasteretile. Tako da – ni to nije rešenje.
Da bi se stvari promenile, muškarci treba da nauče da osećaju da je njihova kuća i njihova odgovornost. S druge strane i žene treba da nauče da ne mora sve uvek da bude pod konac i da budu tolerantnije na mali haos po kući. I naravno, najvažnije je da našu decu vaspitavamo van stereotipa i ponudimo im više fer budućnost od one koju su naši roditelji ponudili nama.
BONUS VIDEO: Radmila Petrović o roditeljstvu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
