Anđelka Petrović, profesorka srpskog jezika u Matematičkoj gimnaziji, ispričala nam je koji su gorući problemi u srpskom školstvu, ali i kako je izgledao njen čas koji je osvojio važnu nagradu, kao i šta sve ona nauči od svojih đaka.
Anđelka Petrović je profesorka srpskog jezika i književnosti u Matematičkoj gimnaziji, koja je za vreme korone bila proglašena za najboljeg onlajn predavača. Za nju kažu i da je omiljena nastavnica u Srbiji, a na Instagramu je poznata po imenu just_srpski. Ona je dobitnica Fulbrajt stipendije vlade SAD u oblasti obrazovanja, posle koje je pokušala da uvede novine u svoju školu, a nedavno je odabrana da među 35 nastavnika iz celog sveta učestvuje u konferenciji koju organizuje Nobelov komitet. Sada za Zadovoljna.rs priča koji su gorući problemi u srpskom školstvu, ali i kakve pohvale najviše stimulišu decu, šta je bila tema njenog časa koji je osvojio prestižnu nagradu i koje korisne svakodnevne savete dobija od svojih đaka.
Na početku profesorka Anđelka Petrović izdvaja tri najveća problema u školstvu danas u Srbiji.
„Bahati i bezobrazni roditelji. Bahata i bezobrazna deca koju su bahati i bezobrazni roditelji vaspitali da budu bahata i bezobrazna. Forma je važnija od suštine. Drugim rečima, ako imate besprekorno urađenu pripremu za čas na papiru, a u učionici ne umete da organizujete vreme niti da vodite dijalog sa učenicima, vi ste i dalje sjajan nastavnik u poređenju sa onim koji nema vaš nivo birokratkse urednosti ma koliko da je dobar metodičar i pedagog.“
Kaže i da se desilo da mora da angažuje advokata baš zbog takvih roditelja.
„Advokata sam angažovala u trenutku kada su bahatost i bezobrazluk jedne mame počeli da se odražavaju na moje psiho-fizičko zdravlje. Kada me advokat pitao dokle sam spremna da idem, odgovorila sam – do kraja, gde god kraj bio. Na sreću, bahati ljudi su često kukavice. Dovoljan je bio jedan dopis iz advokatske kancelarije da se ta mama više nikada ne pojavi u školi.“
Rečenica Je l ti znaš ko sam ja možda najbolje oslikava to stanje u kom se danas nalazimo, gde bezobzirno potcenivanje i omalovažavanje uzimaju maha toliko da se sve granice i norme brišu.
„Tu rečenicu nisam čula u svojoj praksi, ali jesu moje kolege, a ako je tu rečenicu čuo jedan učitelj, nastavnik ili profesor, onda smo je čuli svi, jer je ona upućena profesiji. U tom svetlu, jedini lek je odlazak u advokatsku kancelariju po pravnu zaštitu i pomoć. Mnoge moje kolege mi pišu, prilično rezignirano, na mom Instagram profilu just_srpski kako nemaju novca za advokatske usluge. Ja nemam novca za lekare.“
Poseban problem u svemu su roditelji koji prave pritisak zbog ocena, koji žele da njihovo dete po svaku cenu ima sve petice, da je najbolje i najuspešnije. A to ostavlja posledice.
„Postoji ogromna razlika između spoljašnje i unutrašnje motivacije. Dete koje je pod pritiskom spoljašnje motivacije sopstvenu vrednost i važnost meri ocenama. Pretvara se u broj i statistiku. Takvo dete će sutra upisati Medicinski fakultet jer to zvuči lepo, poželjno, moćno, a može biti i dobro plaćeno. Dete čija je motivacija unutrašnja upisuje Medicinski fakultet jer je empatično, ima potrebu da pomogne, poneguje, doprinese kolektivu. Takvo dete ne guraju napred visoke ocene i dobar prosek već humani potencijal koji nosi u sebi i želi da ga razvija. Ja bih volela da me leči ovaj drugi primer.“
I onda kad se sve sabere i oduzme, kako izgleda idealan čas? Na koji način se najbolje predaje i uči gradivo?
„Idealan čas traje 45 minuta. Dešava se tamo gde se inače škola ‚dešava‘ – u učionici. Idealan čas je svaki onaj čas na kom se učenici i nastavnik zabavljaju učeći. To je svaki čas tokom kog je razgovor živ, dinamičan, ideje mogu biti i u nesaglasju, ali učimo da poštujemo oprečna mišljenja. Kada me učenici ponedeljkom ujutru, na pragu učionice, dočekaju pitanjem ‚Jesmo vam nedostajali? Vi nama jeste‘, znam da ćemo imati idealan čas.“
Bez sumnje važno pitanje u školstvu je lektira, ali poslednjih godina sve se više govori o menjanju tih obaveznih knjiga koje treba da pročita svaki đak. Naša sagovornica kaže da ona tu ništa ne bi dirala.
„Odabrane lektire su književni klasici. Kako mislite da razgovarate o ljubavi, a da ne znate ko su Romeo i Julija?! Šta ćete raditi kad vam neko kaže da se bori sa vetranjačama ako ne znate za Servantesovog Don Kihota? Zar se može poimati ljudska psihologije i sve njene mračne dubine bez Dostojevskog i Selimovića? Moj je stav da školskom lektirom gradimo solidan čitalački temelj. Da li ćete na tom temelju graditi jedan sprat, višespratnicu ili soliter, na vama je da odlučite. Ne mislite, valjda, da se čitanje završava sa lektirom?! Tek tada je počelo.“
Ali decu treba motivisati na pravi način da bi uopšte poželela da otkriju neki nov svet iz knjiga. Zanimljivo je čuti od profesorke Anđelke kakve pohvale decu zapravo najviše stimulišu, šta im ona konkretno kaže.
„Sećam se kada sam jednom mom maturantu vratila loše urađen pismeni zadatak. Dobio je trojku. Pružila sam mu vežbanku i rekla mu da se lavovski borio sa temom. Nasmejao se i rekao mi: ‚Profesorka, kako ste mi lepo rekli da mi je rad bezveze‘.“
S druge strane, i kritika može da pomogne, ali ako je konstruktivna, a ne ona koja će da izazove kontraefekat, pa se dete možda povuče u sebe i ode u pogrešnom smeru.
„Svaki nastavnik koji je otišao bar na jedno stručno usavršavanja koje vode psiholozi koji znaju šta rade naučio je da se nikada ne kritikuje karakter, već postupak. To je osnovno pravilo. Naše društvo nije osposobljeno ili, preciznije, nije osposobljeno u velikoj meri da izgovara konstruktivnu kritiku niti da na odgovarajući način razume i koristi kritiku. Često na svom Instagram profilu blokiram one ljude čiji su komentari prazne tlapnje. Oni bi nešto ovako ili onako – to ‚ovako‘ ili ‚onako‘ nikada nije objašnjeno. Tako se kod nas kritikuje.To je model po kom i deca uče.“
Profesorka Anđelka je inače poznata potome što pokušava da u svoj pristup uvede novine, da đacima na malo drugačiji način priblići gradivo. Veliku ulogu u tome imaju društvene mreže i internet, iako to mnogi ne shvataju.
„Pre par godina radila sam ‚Pokondirenu tikvu‘ Jovana Sterije Popovića sa osnovcima koji pohađaju Matematičku gimnaziju. Uz sav moj trud da im objasnim šta je kondir, a kako se od tikve prave posude za zahvatanje i ispijanje vode – nije išlo. Kada sam im zadala zadatak da prate pokondirenost na Fejsbuku i Tviteru – imali smo čas za pamćenje. Taj čas je osvojio nagradu na konkursu koji je raspisalo Ministarstvo za telekomunikacije.“
Prema svom iskustvu iz Matematičke gimnazije, profesorka Anđelka Petrović priča i u kakve ljude izrastaju mladi u Srbiji – šta su im najveći strahovi, najveće nade, želje, potrebe, šta nam oni poručuju a često ih ne čujemo.
„Uzmite u obzir da radim u školi u kojoj su deca vrlo ambiciozna. Mislim da nisu reprezentativni uzorak, pa samim tim ni moj odgovor nije reprezentativan. Moji učenici vole uspeh. Žele da istražuju svet i imaju i mogućnosti za tako nešto. Mnogo vole da spavaju i u stalnom su deficitu sa snom. Vole da izlaze, da se zabavljaju, neki vole da ćute i da ih ceo svet ostavi na miru. Ono šta imaju da kažu – uglavnom saopšte. Jasno i prilično glasno.“
I šta sve možemo da naučimo od mladih koji dolaze?
„Od njih učim nove reči i izraze. Instaliraju mi aplikacije koje mi olakšavaju život. Pomažu mi da odaberem kvalitetnu a ne mnogo skupu opremu za trčanje. Savetuju me kada je u pitanju gradski prevoz. Preporučuju mi zdrave sokove. Možete da naučite mnogo. Ako hoćete.“
Na kraju, da li je zaista tačno da su deca danas nezainteresovana i lenja, kako kaže ustaljeni stereotip, ili je u pitanju nešto drugo što većina odraslih pogrešno čita?
„Potpuno je normalno i očekivano da tinejdžer bude nezainteresovan i lenj. Neki u toj fazi ostanu neko vreme, a neki ceo život. Mislim da odrasli zaboravljaju kako je bilo kad su oni bili deca. Verujem da ima i onih koji će se sada busati u prsa kako su sa 15 godina pročitali ‚Rat i mir‘. Bravo! Svaka čast! Zar svi treba da budu takvi!? Ovaj svet bi, u tom slučaju, po mom mišljenju, bio jedno beskrajno dosadno mesto.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
